Похлепа је у свим временима и у свим друштвима жигосана као негативна појава, нешто чега се човек који иоле држи до себе гнуша. Грчка реч за похлепу је плеонексиа. То је кованица састављена од компаратива плеон (више), и глагола ехин (имати), њоме су стари означавали пожуду човека да увек има више. Проблем је што та пожуда не може бити задовољена. Колико год да имаш – хоћеш још више. Најлепше пасаже о њој, уједно и најснажнију осуду, исказао је св. Јован Златоусти у својим беседама. Њему ни на крај памети није могло бити да ту срамну особину нормалан човек може сматрати позитивном.

Адам Смит, енглески економиста и пријатељ Дејвида Хјума први је о похлепи говорио позитивно. То му је била основна идеја: „рад појединца у рационалном личном интересу у слободној економији води повећању благостања свих“. Тако је настало ово наше модерно доба. Оно „ради“ на похлепу, она је његово погонско гориво, тврди темељ либерализма.

Будући да Смит пише крајем 18. века, он не користи експлицитно реч похлепа (greed). Савремени неолиберални економисти то чине без икаквог устезања, позивајући се управо на Адама Смита. Валтер Вилијамс (Walter Williams) нпр. каже: „Када чујете људе како причају о похлепи, питајте их која друга мотивација ће изазвати постизање дивних ствари?“

Развијајте, дакле, похлепу колико год можете. Код себе, у свом окружењу, код своје деце (код њих нарочито), а све ради повећања благостања свих. Да можете купити себи паметни телефон и са својом децом комуницирати преко друштвених мрежа, кад оду код Валтера Вилијамса „да постигну дивне ствари“. Наћи ће се ваљда већ неко овде у Србији кога заостали родитељи нису тако васпитали, е да вас бар сахрани достојно.

Дејан Ј. Лучић