Душан Гавела (Београд, Краљевина Југославија, 1939. - Беч, Аустрија, 1999.) је био српски сликар, графичар, илустратор и карикатуриста. Рођен је 1939. године у Београду. Студирао је на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Љубице „Цуце“ Сокић. Академију је завршио 1967. године. Од 1963. до 1964. године је студирао у Француској, у Школи лепих уметности (École des Beaux-Arts). Након завршетка студија, од 1967. до 1969. године живео је у Француској. Био је професор на Вишој школи ликовних и примењених уметности у Београду (данас Висока школа ликовних и примењених уметности у Београду). Био је члан Удружења ликовних уметника Србије (од 1971. године) и Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (од 1979. године). Био је у браку са сликарком Џојом Ратковић-Гавела. Преминуо је у Бечу 30. јуна 1999. године. Године 2008. је изашла монографија о Душану Гавели коју су написали Никола Кусовац и Петар Петровић.
Душан Гавела, илустратор, карикатуриста и графички дизајнер, био је цртачки и сликарски мајстор, овај стваралац још од младалачког сусрета са ликовном уметношћу одлучио је да се посвети наративним или наглашено емотивним иконографским садржајима, рођеним из сновиђења и силовито размахнуте маште. Душан Гавела је сматрао да уметношћу треба уздрмати човека, сасути му у лице истину и пробудити га. То показује сјајна монографија у којој се могу наћи Гавелине слике, цртежи, графике, илустрације, биографија са бројним фотографијама из живота, изводи из штампе. Сажети текст дат је и на енглеском.
Душан Гавела је налазио инспирацију у делима познатих европских сликара Хијеронимуса Боша и Салвадора Далија. Домаћи узори су му били прослављени југословенски Парижани Дадо Ђурић и Љуба Поповић, а на његово стваралаштво је велики утицај имала и група уметника Медиала. Стваралаштво Душана Гавеле се карактерише чврстим, прецизним и енергичним цртежом. Недавно је у „Кући Ђуре Јакшића“, једном од последњих београдских уточишта савременог сликарства, галерији у којој је пожељно изложити цртеж, слику и акварел, била постављена изложба Душана Гавеле (1939-1999). Тај београдски уметник био је и остао један од стубова новије српске фигурације. Уз Бранислава Марковића и Михајла Ђоковића Тикала, један од наших најдаровитијих цртача, Гавела се као трагични јунак, рано преминули уклети сликар, анђео бунтовник, како слови његова слика из 1983. године и изложба, појавио да као комета заблиста на цртачком небу. Какви све цртачи нису стварали у Београду, светској престоници цртежа, Меки и Медини имагинарне уметности. Наше данашње сликарство опстаје на остацима некадашње велике ликовне империје, а Душан Гавела је био један од њених принчева. После медијалних волшебника, појавила се шездесетих година генерација њихових наследника, боље рећи истомишљеника, а међу њима значајно место припада овом београдском уметнику. Био је сликар и илустратор, надасве цртач који је невиђеном линеарном финоћом и чулношћу уздигао узнемирујуће призоре, макабричке визије у којима свет подрхтава, руши се и распада да оголи устрептали цртачев дух.
Понекад из магле Гавелиних снова, из неприступачне, далеке земље у којој се роје његове фантазмагорије, право на посматрача насрће носорог, који као да цепа хартију цртежа и јури на јаву да је разбуца. Гавела је слично Диреру, Пеђи Милосављевићу и многим уметницима носорога схватао као митско биће, створење податно за ликовно измаштавање. Умео је да слика и чаробна мала уља са приказима доњоземаца, окултних бића београдског меда и але, поред њих проучавао је шаке и зидове, јер је зид још један митски повод, филозофски проблем наших најбољих уметника. Могла би се анализирати проблематика зида и слична поетика људског лика којом се и Гавела бавио у аутопортретском смислу. Лице, лик, портрет и аутопортрет нису само објекти интересовања, дефинисања, описивања и документовања, већ тајне постојања.
Никола Кусовац у монографији о овом уметнику пише о халуцинантној природи његове уметности, опусу заснованом на вечним темама, али и на црној, ирационалној машти. У крајњем смислу овај херезијарх београдске школе фантастике не пита се само шта су људско лице, човек, животиња, шака, предмет и огледало, које је често визуелно ломио да допре до имагинарног простора иза слике, већ шта је уметност, шта нагони сликара да ствара са таквом опседнутошћу.
Био је истраживач месечарске стране уметничког стварања, путник у царству сенки у које није уносио светлост, већ настојао да призоре и приказе изведе у стварност, на површину дела. Зато су она толико драматична, задојена опасношћу и духовним авантуризмом. Препознао је његову музу и муку Љуба Поповић, велики сабрат српских сликара боготражитеља и приредио му ретроспективну изложбу у Модерној галерији „Ваљево“, чиме је Гавела на велика врата ушао у историју српске уметности. Уметница Џоја Ратковић-Гавела је омогућила да се са највећом озбиљношћу и пажњом поново упознамо не само са опусом њеног супруга, већ са ликовношћу у изворном смислу. Значајна књига коју су издавачи објавили је одлична монографија, посвећена једном од наших најпознатијих српских сликара и графичара Душану Гавели (1939 - 1999). Дело је изашло у издању београдског „Цицера”, текстове су написали Никола Кусовац и Петар Петровић, а настало је на иницијативу уметникове супруге Џоје Ратковић-Гавела, уз свесрдну помоћ породица Прњат и Гавела.
Рад Душана Гавеле је до сада био изложен на следећим самосталним изложбама: 1971. - Београд, Галерија Коларчевог народног универзитета, 1985. - Београд, Галерија Културног центра, 2-15. септембра, 1988. - Пожаревац, Мала графичка галерија Народног музеја, 2-19. јун, 1991. - Земун, Уметничка галерија „Стара капетанија“, 9-21. априла, 1992. - Београд, Галерија код Крунића (са М. Ћоковићем Тикалом), 11. април - 1. мај; 1992. - Нови Сад, Атеље-галерија „Опух“, децембар, 1996. - Беч (са Џојом Ратковић-Гавела), 3-18. октобра, 2001. - Београд, Народни музеј, цртежи, Кабинет графике, 12. јун, Салон Музеја савремене уметности, слике, 2002. - Ваљево, Модерна галерија, цртежи и слике, 1. јуна - 5. јула.
Душан Гавела је добитник следећих награда и признања: 1966. - Италија, трећа награда за сликарство на Мсђународној изложби, 1975. - НЕВЕН, Републичка награда за илустровану књигу, 1977. - Београд, Плакета УЛУПУДС-а на изложби „Златно перо“, 1979. - Београд, награда ,,Драгослав Стојановић Сип“ на изложби Златно перо, 1981. - Београд, Повеља за цртеж на изложби у Галерији НУ „Браћа Стаменковић“, 1985. - Београд, Годишња награда УЛУПУДС-а за стваралачке резултате у 1985. години, 1986. - Сарајево, Скендерија, III награда на изложби илустрација, 1989. - Пожаревац, Друга награда за сликарство на Бијеналу Милене Павловић - Барили.
