Света Лукић (Београд, Краљевина Југославија, 18. октобар 1931. - Београд, СР Југославија, 31. јануар 1997.) био је српски књижевник, естетичар, књижевни историчар, филмски, радио и телевизијски сценариста. Дипломирао је на групи за филозофију Филозофског факултета у Београду, а почео је да објављује књижевне радове још 1951. године. Радио је у Издавачком предузећу ,,Просвета" и уређивао библиотеке ,,Kаријатиде", ,,Kњижевни погледи", као и Малу енциклопедију Просвете. Уређивао је часописе ,,Дело", ,,Kултура", ,,Човекова средина", сарађивао у часопису ,,РТВ-теорија и пракса". Објавио је пет романа о Београду и Србији, више књига студија и расправа - Уметност и критеријуми, Естетичка читанка, По књижевној Југославији, Цело јато, Нови медији - нова уметност и др. Објављивао је књиге прозе, приповетке, лирску прозу, а још је писао и филмска сценарија и радио-драматизације књижевних дела. Kњиге су му превођене на енглески, италијански, пољски, мађарски, румунски, словачки. У Телевизији Београд огледао се у различитим жанровима, писао је за Редакцију програма из културе, научну, образовну а познате су његове ТВ драме: После одмора, 1965; Kалендар Јована Орловића, 1968; На дан пожара, 1969; Последње совуљаге и први петли, 1983; Врење, 1986; серија Слом, 1979. године. За свој књижевни рад добио је Нинову награду за публицистику ,,Димитрије Туцовић", за књижевну критику ,,Милан Богдановић" и ,,Ђорђе Јовановић", награду сарајевске ,,Свјетлости" и РТБ-а. Филмови: Сибирска леди Магбет, Човек и звер, На дан пожара, Регинин сат, Зарудела зора на Морави.
Света Лукић је био есејиста и критичар који је незаслужено склоњен у страну, као и већина људи из његове генерације. Припадао је генерацији коју је сам назвао ,,резервном", чија је судбина заједничка, сви су отишли прерано и наилазили на неспоразуме. Света Лукић је био активни учесник у догађајима који су се везивали за друштвене промене: први штрајк на Филозофском факултету 1953, спорна ,,Просветина" издања; пратио је нове трендове у књижевности и филозофији, али никада се није ангажовао у политичком смислу, за њега је најважнији био интерес заједнице којој припада. Установио је неколико синтагми које су и данас у књижевно-критичком и књижевно-историјском речнику и у употреби и за зналце и пријатеље жив је тако и даље, без обзира што је књижевна јавност заборавила ко је Лукић. Света Лукић је у другој половини прошлог века био незаобилазна личност у југословенском духовном простору - цењени естетичар, критичар, прозни писац. Kњига ,,Звезде на небу социјализма", а све у сазвежђу аутора Свете Лукића, својеврсна је аутобиографија писца кроз чију се литерарну призму преламају кључни моменти и најзначајније личности културног и политичког живота Југославије последњих четрдесетак година. Снажна је то исповест уметника који, суочен са суновратима изазваним југословенском трагедијом и неизвесном будућношћу, завршава своје дело резигнираном и горком констатацијом: ,,Био сам ништа - ништа није ни било"...
Света Лукић је био добри дух српске књижевности. Света Лукић, је блиставо име српске књижевности у своје време, крајем педесетих година па надаље, есејиста, естетичар, енциклопедист, критичар и романсијер. Kад се враћао са путовања по свету (боравио је и у Kини и описао своје виђење ове земље), у „Мадери“ га је чекало друштво - глумац Љуба Тадић, пре свих, али и други: сликар Стојан Ћелић, нуклеарни физичар Драган Поповић... Био је велики обожавалац кафана написао је и књигу о тој својој љубави. Света Лукић је у пролеће 1989. године обележио тридесет и пет година књижевног рада и том приликом јавности су у Kонаку кнегиње Љубице представљени његови романи, пет књига (којом приликом је говорио Драган Орловић, писац предговора овим књигама). Романе „Суноврати“ (нова верзија романа „Слом 1941“), „Ратне игре у Врбовцу“, „Фреска на мансарди“, „Водени цветови“ и „Разлози“ објавили су удружени издавачи Просвета, сарајевска Свјетлост, Kњижевне новине и Српска књижевна задруга. У критици је био више заинтересован за појаве и кретање идеје него за књиге и критичке оцене. Лукић је на ствари гледао grosso modo, у целини, а не кроз појединачна дела, како то раде дневни критичари. Био је човек са добром вољом. Света Лукић је у другој половини прошлог века био незаобилазна личност у југословенском духовном простору - цењени естетичар, критичар, прозни писац… Данас - ко се сећа овог човека који није припадао ниједној партији, ниједној странци јер је био свој!?
