Михајло Митровић (Чачак, Краљевина СХС, 1. септембар 1922. - Београд, Србија, 20. децембар 2018.) био је српски архитекта. Дипломирао је 1948. на Архитектонском факултету у Београду. Био је стипендиста Уједињених нација у Француској и Данској 1950. У Урбанистичком заводу Србије, као главни пројектант, урадио је генералне урбанистичке планове за Зајечар, Трстеник, Пирот, Ниш, Бању Ковиљачу, Лазаревац, Врњачку Бању. Био је директор „Пројектбироа“ (1961-1981). Године 1980. изабран за редовног професора на Факултету примењених уметности у Београду. Пројектовао је и једну зграду у Паризу. Један од најпознатијих српских архитеката у свету. У његова најзначајнија дела спадају: одмаралиште „Нарцис“ на Златибору, стационар ОУН у Бањи Ковиљачи, хотел „Путник“, Генексове куле (Западна капија), храм Св. Василија Острошког у Београду; Врњачки циклус: Топла вода, Снежник, Слатина, Римски извор, Језеро; већи број стамбених зграда по Србији. Излагао је самостално у Музеју савремене уметности у Београду и Салону МСУ у Варшави, затим у Вроцлаву, те на колективним изложбама у Милану, Њујорку, Рабату, Грацу. Бавио се архитектонском публицистиком и критиком. У загребачком „Оку“ имао је своју колумну (1983-1989), писао је за НИН од 1974. до 1983. године. У „Политици“ је непрекидно писао колумну о архитектури. Аутор је књига „Новија архитектура Београда“, „Све је архитектура“ и „На крају века“. Добитник је Октобарске награде града Београда, листа „Борба“, Салона архитектуре, Велике награде за архитектуру САС, Седмојулске награде за животно дело... Био је генерални секретар Савеза архитеката Југославије, председник Савеза архитеката Србије. За почасног доктора Београдског универзитета промовисан 1999. године. За председника Академије архитектуре изабран је 1999. године.
Српски архитекта Михајло Митровић пет деценија писао је за „Политику”, а његова јубиларна колумна, под називом „Архитектура у свету и код нас”, објављена је у Културном додатку. Престоница је препознатљива по његовим „Генекс” кулама, по пословној згради „Енергоинвест”, затим по хотелу „Путник”, Храму Василија Острошког и неколико стамбених зграда. Митровић је пројектовао и такозвани врњачки циклус: „Топла вода”, „Снежник”, „Слатина”, „Римски извор”, „Језеро”, потом већи број зграда на просторима некадашње Југославије. Тешко је побројати све што је успео да оствари, а он сам истиче да му је осим пројектовања и градње, писање било опсесија од ране младости. Осим што је писао за загребачко „Око” и НИН, аутор је књига: „Новија архитектура Београда”, „Све је архитектура” и „На крају века”, а ових дана изашла је из штампе његова најзначајнија књига „Архитектура Београда 1945-2012”. Цео животни век провео је путујући, јер су по њему „сви значајни архитекти били велики путници”.
Међу грађевинама о којима је писао у тих педесет година издвојио је Сиднејску оперу у Аустралији, потом нову престоницу Пенџаба Чандигар, коју је радио Корбизије, потом Бразилију, нову престоницу Бразила. У време кад се градила Бразилија на голим просторима подамазоније није било ни пута, тако да је сав материјал стизао на градилиште авионима. Значајна је и грађевина Шангајска банка у Хонгконгу, коју је пројектовао британски архитекта Норман Фостер. У том здању нема ни грама малтера, све је рађено монтажно са високо софистицираним металним конструкцијама. Ово је једна од првих у свету запажених грађевина рађена у хај-тек стилу. То је један од последњих, колоквијално речено, нових стилова - могуће их је наћи и код нас (зграда Телевизије „Пинк” у Београду). Данас је у архитектури тешко одредити стил у коме се гради, често се гради, а да се ни не зна ко су архитекте, чак и најзапаженијих грађевина. Силне облакодере, на пример, по Азији, градили су анонимни људи и велике корпорације, па се и не зна ко су њихови аутори. Ту од ауторске архитектуре произашле из уметничких хтења нема ништа. Издваја се и комплекс „Дефанс” у Паризу, грађен са друге стране Сене, као наш Нови Београд, са сјајним велелепним зградама, у чијем се средишту налази „Велика капија”, коју је радио дански архитекта, Јохан Ото фон Шпрекелсен. За ту зграду је био расписан велики конкурс на којем је учествовало стотине архитеката, а победио је Ото, личност која је тада била непозната. Конкурисао је радом нацртаним слободном руком на обичном паус-папиру.
Први текст Митровић је написао о Сиднејској опери, док објекат још није био изграђен и наговестио да ће то бити моћна и монументална грађевина. Други прилог је била макета Градске куће у Торонту. Ова два објекта су постала симболи својих градова, па чак и светске туристичке дестинације. Ипак, у Митровићевој колумни претежно су представљани објекти које је видео и посетио. Није било лако обићи све европске земље (изузев Албаније), путовати у Бразил, Јоханесбург, Ташкент, Индију, Непал, Монголију, Кину, Јапан, Мелбурн, отићи у Хонгконг, Бали, пропутовати готово цео свет. Архитектура је перманентна надградња, па се у сваком капиталном послу морају користити позитивне тековине прошлости, јер ништа не почиње од нас. Много је радних резултата остало иза њега, изградио је стотину зграда награђених највишим домаћим и страним наградама, писао колумне и у другим значајним часописима, био професор и за свој педагошки рад добио признање почасног доктора Београдског универзитета. На Бечком научном скупу 2007. године су се нашле „Генекс” куле упоређене са Ванкуверском библиотеком, која је била основ дискусије о бруталистичкој архитектури. За Митровића је било признање да „Генекс” куле буду заступљене на једном међународном скупу и добију запажено место. Ту се расправљало о бруталистичкој архитектури која је једна од последњих јасно дефинисаних и профилисаних стилова.
Био је фасциниран будистичком и хинду архитектуром, њихове грађевине и пагоде су невероватне и неупоредиве са архитектуром других народа. Фасцинантно место за њега је био и Антрополошки музеј у Мексику. Супротно од њега, Митровић је доживео мало разочарење видевши реконструкцију Кнососа. Тамо се не види разлика између аутентичног и новог. Данас се инсистира на тој разделници и указује на аутентичност сачуваности историјског споменика. У младости Митровић је био наклоњен бразилском архитекти Оскару Нимајеру, јер је после рата његово стваралаштво била прва модерна архитектура запажена у нашој земљи. Са својим богатим искуством касније је сматрао да се у врху светског стваралаштва налази тандем Жак Херцог и Пјер Мерон. Они граде најособеније зграде по целом свету. Ту је још и Сантјаго Калатрава, шпански архитекта, који ствара такве грађевине и мостове да је свака од њих чак у домену модерне скулптуре. И код нас је постао познат, чак су и наши филхармоничари покушали да се он ангажује да пројектује зграду Београдске филхармоније. Без радозналости нема великог дела. За све треба имати знање, али оно се не стиче само у школи, потребно је стално, перманентно образовање, праћење свега шта се дешава у човековој околини, јер за њену уређеност је у првом реду најодговорнији архитекта.
Западна капија Београда или „Генекс“ кула је 35-спратни солитер на Новом Београду, у улици Народних хероја у Блоку 33, непосредно уз аутопут Београд-Загреб. „Генекс“ кула је један од симбола развоја престонице и седиште најуспешније југословенске фирме, као и стециште тадашњег пословног и политичког света. Солитер је пројектовао архитекта Михајло Митровић, 1980. године у бруталистичком стилу. Чине га две бетонске куле повезане мостовном структуром на 26. спрату и ротирајући ресторан на кружном врху. Висина му је 135 метара и тренутно је 2. по висини солитер у Београду, од њега је једино виши солитер ПЦ Ушће са својих 141 метар. Једна од кула је у поседу групе Генекс. На кули се налази часовник који краси солитер и од 2013. године након дужег временског периода поново ради. На 35. спрату зграде налази се ресторан са кога се пружа предиван поглед на Нови Београд и остатак града. Његова површина је 250 квадрата и има 45 места за седење, а реновиран је 1988. године. Нажалост, ресторан не ради још од 1999. године. Име небодера Западна капија Београда дато му је због положаја с којим даје добродошлицу путницима који долазе са београдског аеродрома.
Михајло Микица Митровић је радио урбанистичке планове за многе градове, пројектовао један од симбола Београда - кулу ,,Генекс", Хотел ,,Путник" и Храм Василија Острошког. Пројектовао је и једну зграду у Паризу. У Урбанистичком заводу Србије, као главни пројектант, урадио је генералне урбанистичке планове за Зајечар, Трстеник, Пирот, Ниш, Бању Ковиљачу, Лазаревац, Врњачку Бању. Године 1980. изабран је за редовног професора на Факултету примењених уметности у Београду. Излагао је самостално у Музеју савремене уметности у Београду и Салону МСУ у Варшави, затим у Вроцлаву, као и на колективним изложбама у Милану, Њујорку, Рабату, Грацу. Добитник је Октобарске награде града Београда, листа Борба, Салона архитектуре, Велике награде за архитектуру САС, Седмојулске награде за животно дело. Био је почасни доктор Београдског универзитета и председник Академије архитектуре Србије. Академија архитектуре Србије је на свом сајту навела да је он био "стваралац најширих простирања - архитекта, урбаниста и ентеријериста, цртач и графички дизајнер, есејиста, архитектонски критичар, хроничар, полемичар, новински колумниста, педагог".
