Жарко Команин (Никшић, Краљевина Југославија, 3. децембар 1935. - Београд, Србија, 26. јун 2010.) био је српски књижевник и писац. Српски књижевник Жарко Команин рођен је 3. децембра 1935. године у селу Дреновштица, срез Никшићки, у учитељској породици. Гимназију је завршио у Никшићу 1954, а Филозофски факултет (Група за југословенску и светску књижевност) у Београду 1960. године. Драмски и прозни писац Жарко Јовановић узео је за књижевно презиме припадништво свом ужем завичају - Kоманима. Од 1960. до 1962. радио је као драматург у београдском Савременом позоришту. Од 1964. до 1969. радио је као референт за културу у Главном одбору ССРН Србије, а од 1969. до 1974. као професионални позоришни критичар Вечерњих новости, где је почео да објављује позоришне критике још 1964. и до 1972. потписивао их именом Жарко Јовановић. Од 1974. до 1978. је био у статусу слободног уметника, а 1979. се запослио као драматург у Народном позоришту у Београду, где је остао до пензионисања, 2001. године. Добио је награду „Борисав Станковић”. На дан кад је срушен споменик Бори Станковићу у Врању угасио се живот добитника Борине награде Жарка Kоманина. Смрти се није плашио. Глумица Мерима Исаковић је за улогу Јоване у филму Јована Лукина, 1979. године, на Филмским сусретима у Нишу, добила награду Царица Теодора за остварену најбољу женску улогу. Аутор сценарија за филм Јована Лукина, који је режирао Живко Николић, је писац Жарко Команин.
Жарко Команин се није плашио смрти. Умео је да каже: „Све пролази, све завејава снијег и смрт, али човјек отима од смрти колико може. А не може много”. У својим делима, сумњајући у приче победника, откопавао је закопану истину. Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2005. године, постао је један од оснивача Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе у Србији. Жарко Команин преминуо је у Београду, 26. јуна 2010, а сахрањен је у Никшићу. У књижевној јавности Команин се огласио причом „Бјегунац“, објављеном у „Студенту“ 1956. године. Књижевно дело Жарка Команина обухвата романе и драме, као и филмске сценарије и драматизације. Године 1972. забрањена му је драма „Пелиново“ у Црногорском народном позоришту, и ни до данас није играна у Подгорици. Дела су му превођена на француски („Преступна година“), руски („Провалије“), словачки („Колијевка“) и македонски језик („Пелиново“). Драме су му извођене у скоро свим позориштима српског језичког подручја: Београду, Подгорици, Зеници, Приштини, Крагујевцу, Зајечару, Зрењанину, Субитици, Новом Саду, Мостару, Загребу и Скопљу, затим на сценама великог броја аматерских позоришта у бившој Југославији и садашњој Србији и Црној Гори. Команин је објавио следећа дела: „Пророк“, драма, Београд, 1969; „Пелиново“, драма, Београд, 1972; „Огњиште“, драма, Београд, 1973; „Колијевка“, роман, Београд, 1976, 1977, 1982, 1991, 1992, 1994; „Костанићи“, роман, Београд, 1978, 1991; „Провалије“, роман, Београд, 1979, 1989; „Преступна година“, роман, Београд, 1982, 1983, 1991, 1994, „Господ над војскама” роман, Београд, 1995, 2001; „Тимочка буна“, драма, 1983; „Вожд Карађорђе и кнез Милош“, драма, Београд, 1994; „Годо је дошао по своје“, драма, Београд, 2002; „Закопано и откопано“, приче, Београд, 2002; „Ако те заборавим, мој оче“, роман, Београд, коло СКЗ за 2005. годину и „Љетопис вјечности”. Аутор је сценарија за филм „Јована Лукина“.
Жарко Команин, усамљени вук наше књижевности у својим делима откопавао је закопану истину. Мучили су га братоубилачки рат и оцеубиство, сумњао је у истину победника, поготово када је схватио да је у њој много лажи. Било је то време када су закопаване цркве, када се судило Богу. У Никшићу, 1953. године, избацили су га из Народне омладине. Много година касније, Kоманин ће написати причу о сахрањивању цркве Свети Никола. Ипак, имао је разумевања за крвнике, сматрао је да је њима теже, него жртви. Боље је бити гоњен, него прогонити. Осећај стида је дубљи од бола, као што је срећа дубљи осећај од несреће. Моћ стида расте са растом свести.
Добио је награду „Борисав Станковић”. Искрено јој се обрадовао, јер је волео и ценио Бору Станковића, али у Врање, због болести, није могао до дође на свечано уручење. У писму које је послао стоји да је Борина књижевна њива - њива лепоте, њива истине, њива поражених, понижених и увређених, њива на којој и онај који пише и онај који чита написано може да умре од лепоте и истине. На дан кад је срушен споменик Бори Станковићу у Врању угасио се живот добитника Борине награде Жарка Kоманина. Има ту неке чудне симболике, чудне подударности. Драмски и прозни писац Жарко Јовановић узео је за књижевно презиме припадништво свом ужем завичају - Kоманима, јер се тако, на граници Црне Горе и Брда, на граници старог и новог доба, добра и зла, збива његово књижевно дело које тек треба прочитати и проучити. Тај судар, морални и метафизички, више него идеолошки и историјски, постаће позорница његових драма и романа. У појединим сегментима те личне, породичне и националне трагедије, писац препознаје библијске формуле и системе, варира их нашим именима, портретима, судбинама... У тренуцима опредељења за Божју правду и истину, кад се његова ужа отаџбина Црна Гора вероломно отцепљује од свог српског искона, Kоманин ураста у биће књижевности и културе... Kоманин је писац срушених престола и оборених вредности - српски писац.
Подједнаком и истинском љубављу према српском језику и књижевности и према завичајном простору у Црној Гори, достојанством и стабилношћу своје личности и сваком својом новом књигом Жарко Kоманин је потврђивао посебно и веома истакнуто место које има међу савременим српским писцима. Из узајамног деловања и прожимања онога што је чврсто уграђено у човеково биће и онога што му намећу историјске, друштвене и егзистенцијалне околности, у којима постоји као јединка, налазе се неке од најважнијих тематских и значењских особина његовог целокупног прозног и драмског дела. Поетизација времена детињства и младости у завичају, произашла из наглашеног емотивног и етичког односа према њима, поетизација језичких и стилских средстава у дочаравању дубоке доживљености ових појмова, најзначајније одређује количину и ниво уметничких одлика Kоманинових књижевних остварења. Захваљујући Жарку Kоманину, Пелиново је израсло у култно место савремене српске књижевности. По духу песник и лирик, по тематици трагичар српске братоубилачке несреће, његово књижевно дело сазидано је пажљиво и већ стоји као један од најлепших споменика нашег народног удеса ХХ века. Бескрајно тих, увек у бдењу над смислом сваке речи, његова реченица је постала савест српског језика. Простор Црне Горе, језик, лепота душе и трагика актера његовог сложеног и обимног књижевног дела, издигнути су до митских висина и покривени звезданим небом. Његова завршна борба, у две последње књиге, остаће у памћењу српске књижевности као дивно чудо.
