Миомир Мики Стаменковић (Крушевац, Краљевина СХС, 31. октобар 1928. - Београд, Србија, 20. децембар 2011.) је био српски филмски и позоришни редитељ. На југословенском филму, као помоћник и асистент познатим редитељима, појавио се 1955. године с филмом „Ешалон доктора М.“, Живорада Жике Митровића, с којим је потом дуго сарађивао. Од 1964. до 2010. године снимио је низ играних и документарних филмова, те телевизијских филмова, и режирао педесетак позоришних представа. Снимио је и знатан број историјских документарних филмова, као и филмове о глумцима: Бори Тодоровићу, Ружици Сокић, Николи Симићу и Богдану Диклићу. Најпознатији филмови: Под истим небом, 1964, Вук са Проклетија, 1968, Клопка за генерала, 1971, Како умрети, 1972, СБ затвара круг, 1974, Девојачки мост, 1976, Размена (ТВ мини - серија), 1978, Нека друга жена, 1981, Опасни траг, 1984, Двоструки удар, ТВ драма 1985, Марш победе, 1986, Лагер Ниш, 1987, Волио бих да сам голуб 1990, Милутин ( филмска монодрама),1993, Деца Пакла (тв монодрама) и друге. Позната је његова трилогија о победничком и страдаланичком походу српске војске у првом светском рату ,,Марш смрти", ,,Марш победе" и ,,Југославија по вољи народа". Миомир Мики Стаменковић био је један од пионира српског филма и један је од оснивача Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи а и његов дугогодишњи уметнички директор.
Добитник је следећих награда и признања: Орден рада са златним венцем, Повеља Удружења филмских уметника Србије за допринос српској кинематографији и признање за врхунски допринос националној култури Србије, Статуета слободе за целокупно филмско стваралаштво на Филмском фестивалу у Сопоту 1988. године, Плакета Југословенске кинотеке за укупан допринос унапређењу филмске уметности, Награда за животно дело за целокупно стваралаштво 2002. године, Награда за животно дело на 52. Београдском међународном фестивалу документарног и краткометражног филма 2005. године, Повеља за целокупни допринос Филмском фестивалу у Сопоту 2005, Златни беочуг за трајни допринос култури града од Културно просветне заједнице Београда 2006, Гран при за документарни филм Борац и Бања Лука - једна прича на Међународном фестивалу еколошког, туристичког, спортског и кулинарског филма у Брусу 2007, Златна плакета Градске општине Сопот за допринос у развоју и афирмацији филмског фестивала у Сопоту 2008. године. За целокупно стваралаштво добио је 2002. године, од свог родног града Kрушевца ,,Награду за животно дело".
Играни филмови Микија Стаменковића међу првим су жанровским остварењима у домаћој кинематографији, а били су посвећени ратним, партизанским и криминалистичким темама. Стаменковићева режија истицала се лакоћом и динамиком приповедања и излагања, као и деликатном тематиком, а оставио је неизбрисив траг и у домену документарног филма.. Миомир Мики Стаменковић, филмски редитељ, рођен је 1928. године у Крушевцу, а на филму је почео да ради јануара 1948. године, у АВАЛА ФИЛМУ. Филмску каријеру почео је као асистент режије и редитељ појединих сторија тадашњих ,,Месечника“, ,,Филмских прегледа“ и ,,Спортских прегледа“ а затим као помоћник редитеља играних филмова код многих домаћих и страних аутора. Године 1964. режира свој први играни филм ,,ПОД ИСТИМ НЕБОМ“, у корежији са Љубишом Георгијевским, а у продукцији ,,Вардар филма“. 1967. године снима филм ,,ВУК СА ПРОКЛЕТИЈА“, у производњи ,,Космет филма“ из Приштине и ,,Центар филма“ из Београда. За овај филм добио је бројна признања у земљи и иностранству а према евиденцији ,,Југославија филма“ спада међу најкомерцијалније филмове. Овај филм је 1968. године на Филмском фестивалу у Пули добио Награду публике ,,ЈЕЛЕН”, глумац Љуба Тадић за улогу ЗЛАТНУ АРЕНУ а редитељ филма СПЕЦИЈАЛНУ ДИПЛОМУ за режију. Исте године овај филм осваја ПРВУ НАГРАДУ на фестивалу у Тренту, у Италији. Године 1970. режира играни филм ,,КЛОПКА ЗА ГЕНЕРАЛА“, у продукцији ,,Босна филма“. Године 1971. режира играни филм ,,КАКО УМРЕТИ“, у коме је и косценариста, а у продукцији ,,Косово филма“ из Приштине. Овај филм је добио на фестивалу у Пули 1972. године ВЕЛИКУ БРОНЗАНУ АРЕНУ, а исте године на Филмским сусретима у Нишу и колико глумачких награда. Исте године осваја и ПРВУ НАГРАДУ на Филмском фестивалу у Сопоту. Године 1973. снима свој пети играни филм ,,СБ ЗАТВАРА КРУГ“, у производњи ,,Центар филма“ из Београда. Овај филм награђен је СРЕБРНОМ АРЕНОМ у Пули 1974. године за камеру. Године 1975. снима ратну психлошко-акциону драму ,,ДЕВОЈАЧКИ МОСТ“, у производњи ,,Центар филма“ из Београда. Филм је био у званичној конкуренцији ,,ФЕСТ-а '76“. Исте године на петом Филмском фестивалу у Сопоту филм добија ПРВУ НАГРАДУ а редитељ СТАТУЕТУ СЛОБОДЕ за најбољи филм, а на Филмском фестивалу у Пули 1976. године добија СПЕЦИЈАЛНУ ДИПЛОМУ Ц.И.Д.А.Л.К. Године 1980. снимио је играни филм ,,НЕКА ДРУГА ЖЕНА“ са савременом темом криминалистичког жанра у производњи Центар филма из Београда. За овај филм редитељ је добио СПЕЦИЈАЛНО ПРИЗНАЊЕ међународног жирија на Фестивалу криминалистичких филмова у Италији као и ПЛАКЕТУ БЕЗБЕДНОСТИ Савезног Извршног Већа, која се додељује поводом 13-ог маја - Дана безбедности. Тумач главне женске улоге Мерима Исаковић добила је награду на Филмским сусретима 1981. године у Нишу. Године 1984. снима филм криминалистичког жанра ОПАСНИ ТРАГ који говори о контрареволуцији на Косову, а у производњи Центар филма из Београда. Године 1985. режира ратни трилер ,,ДВОСТРУКИ УДАР“ за ТВ Београд о акцијама наших обавештајаца на Сремском фронту. Године 1987. снимио је свој десети играни филм ,,ЛАГЕР НИШ“ о бекству логораша из концентрационог логора ,,Црвени крст“ у Нишу. За овај филм добио је годишњу награду 4. ЈУЛ коју СУБНОР Југославије додељује за стваралаштво у области филма. Године 1989. снимио је копродукциони филм ,,ВОЛЕО БИХ ДА САМ ГОЛУБ“ у копродукцији Сутјеска филма из Сарајева и ,,Дефа филма“ из Берлина. Године 1993. године снимио је филмску монодраму ,,МИЛУТИН“ по истоименом роману Данка Поповића у продукцији УНИОН филма, Београд, у трајању од 70 минута а у извођењу глумца Славе Стојановића. Последње две ипо деценије интезивно се бавио режијом документарних филмова. Као позоришни редитељ поставио је представе у Крушевцу, Нишу, Зрењанину, Зајечару и Приштини. Био је један је од оснивача Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи и његов дугогодишњи уметнички директор. Имао је звање истакнутог уметника. Био је члан Академије за филмску уметност и науку Југославије.
