Марко Николић (Краљево, НР Србија, ФНР Југославија, 20. октобар 1946. - Београд, Србија, 2. јануар 2019.) био је српски филмски и позоришни глумац. Телевизијску славу је стекао главном улогом - Драгише Попадића (,,Гига Моравац") у ТВ серији Бољи живот, затим улогом Велимира Давидовића („Бата Шејн“), у ТВ серији Срећни људи, као и улогом Карађорђа, у неколико ТВ драма и у серији Вук Караџић. Добитник је више сталешких награда за своја глумачка остварења, а издвајају се Награда „Павле Вуисић” и Награда Цар Константин. Марко Николић је рођен у Краљеву 20. октобра 1946. године. Његови родитељи су живели и радили у Теслићу, али су убрзо принуђени да напусте град након доласка усташа и населе се у Краљеву, у тада окупираној Србији. Николић је одрастао у Краљеву, а још од малена посећивао је Краљевачко позориште. Његова мајка Лепосава такође је била глумица, отац шумарски инжењер, а имао је и старијег брата. Као дечак тренирао је кошарку у краљевачкој Слоги и у својој седамнаестој години доспео до сениорског тима.
Упркос посвећености спорту, Николић је убрзо заволео позориште и решио да се бави глумом. Након завршетка основне школе „Светозар Марковић“ и средње школе одслужио је војни рок, а након тога је одлучио да упише глуму. Пао је на пријемном испиту на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду и на Академији уметности Универзитета у Новом Саду, а студент глуме постао је из трећег покушаја у Београду. На академији, студирао је заједно са Микијем Манојловићем, Предрагом Ејдусом, Драганом Максимовићем, и Гораном Султановићем. Дипломирао је 1972. године, а од 1970. године био је члан Народног позоришта у Београду. У оквиру 48. Филмских сусрета у Нишу, у августу 2013. године, представљени су документарни филм Марко Николић, Змај и Дунав и монографија о уметнику. Имао је три брака иза себе и троје деце, укључујући и ћерку Мину, која је такође глумица. Преминуо је 2. јануара 2019. године након дуге и тешке болести на КБЦ „Звездара” у Београду. Комеморација поводом смрти одржана је у Народном позоришту 5. јануара, а сахрањен је истог дана у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Још док је студирао, Николић је добио неколико мањих филмских улога. Појавио се у једној епизоди мини серије Летови који се памте, а наредне године и у филму Биће скоро пропаст света, где је имао споредну улогу Азиза. Исте, 1968. године имао је улогу у ТВ филму Невероватни цилиндер Њ. В. краља Кристијана. Године 1969. појавио се у филмовима Седмина и Заседа, Живојина Павловића, у улози сеоског милицајца, као и у победничком филму Берлинског филмског фестивала, Рани радови, у улози Драгише. Године 1970. имао је улогу у филму Пуцањ, режисера Крешимира Голика. Године 1971. глумио је у две епизоде ТВ серије Чедомир Илић у улози студента, а исте године и у ТВ филмовима Дон Кихот и Санчо Панса и Домовина у песмама. У краткометражном филму Амигос појавио се 1972. године, као и у филму Први сплитски одред у улози усташког повереника. Године 1973. имао је улогу у ТВ серији Од данас до сутра, а 1974. године у ТВ серији Дивље године као непознати. Шира публика упознала је Николића као артиљерца у ратном филму Жике Митроића, Ужичка република из 1974. године, где је играо у улози Клакера. Након тога уследила је улога у филму Познајете ли Павла Плеша? (1975), а онда и у партизанском филму Девојачки мост (1976), где је Николић у улози партизана Марка био један од главних актера филма. Уследиле су улоге у ТВ серији Грлом у јагоде (1976), мини-серији На путу издаје (1976) и ТВ серији Ужичка република, такође у улози Клакера. Године 1977. Николић се појавио у филмовима Пуцањ као Петар Зорић, Инфериорност као Абериђи и у ТВ филму 67. састанак Скупштине Кнежевине Србије у улози Адама Богосављевића. Током седамдесетих година, Николић је имао велики број улога као партизански борац, 1978. године глумио је у филмовима Двобој за јужну пругу као Миша, филму Бошко Буха као Пушкар и ТВ мини-серијама Бошко Буха и Размена. Године 1979. појавио се у ТВ филмовима Ујед као Милош и Прва српска железница као Никола Пашић. Током 1980. године појавио се у филмовима Петријин венац као Добривоје, Снови, живот, смрт Филипа Филиповића као комуниста и у ТВ филму Нешто из живота као ветеринар Живота. Године 1981. појавио се у ТВ серији Светозар Марковић као Адам Богосављевић и филмовима Шеста брзина као гастарбајтер, Стари Београд, Била једном љубав једна, Краљевски воз као жезезничар илегалац, Туга као младић и филму Бунтовник. Током 1982. појавио се у ТВ серијама Приче из радионице као гастарбајтер, Последњи чин, Докторка на селу као секретар Радиша, Приче преко пуне линије, Шпанац и ТВ филму Београд некад и сад у улогама Неше, Николе и Петра. Године 1983. глумио је у француском филму Le prix du danger у улози такмичара, ТВ серијама Замке као Павле, мајор ОЗНЕ, Раде Кончар и ТВ филму Карађорђева смрт. Улога Карађорђа Петровића у режији Ђорђа Кадијевића донела му је велику популарност, а убрзо након тога је почело дугогодишње снимање ТВ серије Вук Караџић, где је такође тумачио лика Карађорђа.
Године 1984. појавио се у једној епизоди ТВ мини серије Не тако давно и две епизоде ТВ серије Улични певачи. У ТВ филму Миомира Микија Стаменковића Двоструки удар појавио се 1985. године, а након тога и у шест епизода македонске серије Кво вадис? у улози Тигелина. Мање улоге забележио је 1986. године, у ТВ серији Сиви дом као Кецов стриц и ТВ филму Врење. Године 1987. појавио се у три епизоде серије Lo scialo, а након тога у улози због које је привукао велику пажњу шире публике - као Драгиша „Гига“ Попадић у ТВ серији Бољи живот. Исте године је отпочело и емитовање тв серије Вук Караџић, где је поново тумачио лик Карађорђа. Након тога уследила је улога у ТВ филму Новогодишња прича (1988) и филму Бољи живот (1989). Николић се такође појавио у две епизоде ТВ серије Другарица министарка као Гига Попдић, а наредне 1990. године у филмовима Глуви барут као Мрки и ТВ филму Љубав је хлеб са девет кора.
Године 1991. Николић се појавио у ТВ филмовима Конак, Глава шећера као Узивоић и Апис као мајор Љубомир Вуловић. Године 1992. играо је Карађорђа Петровића у ТВ серији Театар у Срба, а исте године и на ТВ филму Јуриш на скупштину у улози Миломира Соколовића. Године 1994. у улози Стефана Николића појавио се у филму Здравка Шотре, Дневник увреда 1993, једној епизоди ТВ серије Полицајац са Петловог брда као Рембо и ТВ филму Новогодишња прича као Живота. У филму Тераса на крову из 1995. године, Николић се појавио у улози Ратка, а исте године и у девет епизода ТВ серије Крај династије Обреновић као Димитрије Цинцар-Марковић и фулму Тамна је ноћ у улози Бошка Белезаде. У периоду од 1994.-1996. године глумио је у улози Бате Шејна Давидовића у двадесет и девет епизода ТВ серије Срећни људи. Николић је такође имао улогу у ТВ серији Горе-доле, режисера Милоша Радивојевића као Дамјан Данковић Џокс, где се у периоду од 1996.-1997. године појавио у дванаест епизода. Године 1997. појавио се у ТВ филму Љубав, женидба и удадба у улози Јована, а наредне године у ТВ филмовима Свирач као газда Милун Вучетић и Никољдан 1901. године као кафеџија Ставрос. Године 1999. појавио се у филмовима Morte di una ragazza perbene и Нек буде што буде.
Године 2001. Николић се појавио у кратком ТВ филму Рондо и ТВ мини-серији Буди фин. У филму Живојина Павловића, Држава мртвих из 2002. године, Николић се нашао у улози пијанца Роцка, а исте године појавио се у филму Кордон у улози Змаја, за коју је добио Награду Цар Константин 2003. године на 38. Филмским сусретима у Нишу. Такође, Николић је 2002. године имао улогу мајстора Саве у једној епизоди ТВ серије Казнени простор и ТВ филмовима Загонетне варијације као писац Абел Знорко, Тридесетдва квадрата као Љубисав и ТВ филму Акција Тигар, где се појавио у улози Милуна Петковића. Као Божидар Спасић глумио је у осам епизода ТВ серије Најбоље године из 2003. године, а 2004. године у ТВ филму Скела у улози господара. Појавио се и у ТВ серији Небојше Ромчевића, Љубав, навика, паника, у три епизоде, као Ђоле, 2005. године. У периоду од 2005.-2006. године глумио је Будимира Попиводу у двадесет и девет епизода ТВ серије Идеалне везе. Николић се појавио у мањој улози Карађорђа у филму Шејтанов ратник из 2006. године, а након тога у периоду од 2007.-2008. године појављивао се у ТВ серији Кафаница близу СИС-а, у улози Богија. У улози организатора појавио се у једној епизоди серије Куку, Васа (2010), а исте године глумио је у улози Атанаса Божића у филму Монтевидео, Бог те видео! У филму Срђана Драгојевића Парада из 2001. године имао је улогу Богдана, а наредне године појавио се у десет епизода ТВ серије Јагодићи као Мате. У периоду од 2012.-2013. године појавио се у пет епизода ТВ серије Монтевидео, Бог те видео! као Атанас Божић. Николић је забележио улогу и у крактометражном хрватском филму Кутија из 2013. године у улози Брке. Појавио се у сегменту Софија, филма Једнаки (2014), а исте године и у филму Пети лептир као деда Душан. У периоду од 2012.-2015. године глумио је у тридесет и седам епизода црногорске и српске серије Будва на пјену од мора, у улози ђеда Јоке, а након тога у филму Радоша Бајића, За краља и отаџбину (2015) у улози Милисава Јањића. Исте, 2015. године појавио се у улози Дејана Станића у филму Брат Дејан, као и у једног епизоди ТВ серије Чизмаши, где је наступио са улогом генерала Пантића. У улози Митрофана Бана појавио се у ТВ серији Божићни устанак, 2017. године. Остварио је улоге и у шест епизода ТВ серије Сенке над Балканом као деда Лука, као и у краткометражном филму Песник револуције, такође из 2017. године. Адвоката Симу глумио је у ТВ серији Пет, након тога исте године остварио је улоге у серијама Комшије као Живојин, Погрешан човек као Лазар Црнковић старији, серијама Жигосани у рекету као деда Миша и у Ургентни центар као Храбен Лукић.
Марко Николић је био члан Народног позоришта у Београду од 1970. године, где је глумио у великом броју представа. У Николићеве антологијске позоришне улоге убраја се и лик Абела Знорка у представи Загонетне варијације, коју је режирао Божидар Ћурковић. Представа је од премијере 2. маја 1998. године одиграна 293 пута, а за лик Абела Знорка Николић је добио награду Раша Плаовић. Позоришне улоге (избор): Промотор – „Ђаволов печат“, Коментатор – „Мајка Храброст и њена деца“, Хенри - ,,Ричард III“, Сарош – „Ташана“, Калимако – „Мандрагола“, Бенкво – „Магбет“, Орландо – „Како вам драго“, Репетилов – „Невоље због памети“, Неко, потом Светислав Добрић – „Ивкова слава“, Николај Ростов – „Рат и мир“, Сердар Јанко – „Горски вијенац“, Афраније – „Мајстор и Маргарита“, Гроф Цезар фон Мук – „Мефисто“, Алекса Жуњић – „Сумњиво лице“, Барон – „На дну“, Љубомир Вуловић – „Апис“, Јаша Томић – „Је ли било кнежеве вечере“, Бертије – „Наполеон I“, Џорџ, војвода од Клоренса – „Ричард III“, Соколовић – „Избирачица“, Батиста – „Укроћена горопад“, Карађорђе Петровић – „Вожд Карађорђе и књаз Милош“, Лебедев – „Идиот“, Абел Знорко – „Загонетне варијације“, Виктор Новак – „Сузе су ОК“, Дорн – „Галеб“, Бералд – „Уображени болесник“, Шимурина - „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња“, Хаџи Синанудин - „Дервиш и смрт“, Тиресија - ,,Баханткиње” итд. Награде: Награда Павле Вуисић за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму (2012); Награда Раша Плаовић (1998) за улогу Абела Знорка у представи Загонетне варијације (1998); Награда Цар Константин за улогу Змаја у филму Кордон, 38. Филмски сусрети у Нишу (2003); Прстен са ликом Јоакима Вујића, за изузетан допринос развоју Театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству (2003); Златна медаља за заслуге у културним делатностима указом Председника Републике Србије (2018); Статуета Ћуран, за улогу Светислава у представи Ивкова слава (1980); Статуета Ћуран, за улогу Микана Спасића у представи Три боје дуге (2000). Фестивали: 1988. године, Београдско пролеће - Скид'о сам јој звезде с неба (Вече градских песама, са групом Легенде) и 1996. године, Београдско пролеће - Не дирај ми у тамбуру (Вече градских песама).
