Даринка Јеврић (Глођане код Пећи, ФНРЈ, 21. октобар 1947. - Београд, Србија, 16. фебруар 2007.) била је новинар и једна од најзначајнијих српских песникиња друге половине ХХ века. Основно и средње образовање завршила је у Пећи и студирала књижевност у Приштини. Радила је у Пећи, потом, од 1975. године, као новинар Културне рубрике „Јединства“ у Приштини до своје смрти. Прве песме објавила је у Јединству и Стремљењима (,,Шеремет кула"), 1966. године. Као новинар, објавила је преко 200 разговора са уметницима, писцима, сликарима и глумцима. Писала је и позоришну критику. По доласку УМНИК-а и КФОР-а јуна 1999. године, упркос свим искушењима и недаћама, остала је да живи у Приштини. Објавила је песничке књиге: ,,Додир лета“(заједно са Ратком Делетићем и Браниславом Тодић), „Преварени тишином“, „Нестварни записи“, „Ижице“, „Хвостанска земља“, „Слово љубве“, „Јудин пољубац“, „Дечанска звона и друге песме“(избор), а постхумно су објављене „Посланице с Проклетија“ (приредиле Митра Рељић и Нада Павићевић).

Даринка Јеврић била је уредник у часопису „Стремљења“ и члан уредништва „Сцене“. Њене песме („Слободарска“, „Дечанска звона или светковина срца“ и „Ратникова љуба“) ушле су у антологију „Српске песникиње од Јефимије до данас“ Стевана Раичковића и Слободана Радаковића 1972. године. Те песме су ушле у антологију пре него што је она објавила прву самосталну збирку песама, по чему је јединствена у целокупној српској поезији. Песме су јој превођене на више страних језика. Заступљена је у антологијама савремене српске поезије у Русији, Украјини, Турској, Индији, Шведској, Чешкој, Италији, Јерменији и Енглеској. Добитница је књижевних награда: Младости, Лимских вечери поезије, Ратковићевих вечери, Смедеревске песничке јесени, „Лазар Вучковић“, Вукове награде, Грачаничке повеље, „Милице Стојадиновић Српскиње“, Матићеве повеље, „Гордана Тодоровић“, и постхумно Повеље трибине ,,Ријеч четвртком“- „Кнез Лазар“ и награда УНИРЕКС-а„Душан Костић“.

Поезија Даринке Јеврић, посебно њене љубавне песме, широко је прихваћена и говорена. Превођена на многе светске језике и била је, уз Десанку Максимовић, Весну Парун и Дару Секулић, препозната и прихваћена на културној сцени бивше Југославије. Зато се њено стварање не може „омеђити некаквим регионалним оквирима и аршинима”, нагласио је проф. др Драгомир Kостић са Филозофског факултета. Професорица народне књижевности Валентина Питулић открила је да је песникиња „користила управо оне симболе који представљају суштину традиционалне културе Срба”, наводећи да се ради о кућном прагу, огњишту, семантици биља. Посебан осврт на последње песничке збирке „Посланице с Проклетија”, „Јудин пољубац” и „Хвостанска земља” дао је мр Жарко Миленковић, наглашавајући документарни аспект стварања где се преплићу поезија и хроника зла. „Поетски исказ сведочења, као доказа, против зала и бестијалности, Даринка Јеврић је усавршила у свом приштинском лагуму”, сматра Миленковић. Даница Андрејевић, која је казала да смо имали песнике који су писали више, традиционално колико и модерно, али нисмо имали песника који је са толико муке писао о истини. Даринки Јеврић је „радно место“ у српском језику. Песници су је волели и читали њену поезију. Она је заузела вечити простор. Познат је њен отпор историјском безчашћу. Може се говорити о заветном косовском опредељењу које је неговала. Својом поезијом створила је везу између српске иконе са апокалипсом садашњице. Код Даринке Јеврић, есенција претходи егзистенцији. Препознатљива је по лирском трагизму. За собом је оставила звук Дечанског звона. „Остала си у поезији и тајни“, завршила је своје сећање Даница Андрејевић. Округли сто одржан је у Kосовској Митровици и Грачаници поводом 70 година од рођења и 10 година од смрти песникиње, у организацији Филозофског факултета и Дома културе „Грачаница”, у читаоници која носи песникињино име.

Даринка Јеврић је и након 1999.године, све до мартовског погрома  2004.године, остала да живи у Приштини и да  и животом  и песмом у потпуности дели судбу свог рода. Њено име и њена непоколебљива одлука - гесло: ,,Ја са Косова не идем, то није сагласно са мојом поезијом“- симболизује српски народ на  Косову. На вест о њеној смрти, 16.фебруара 2007. године, дуго су звонила  звона манастира Дечана и Патријаршије  и њихов одјек разлегао се над Бистрицом подно Проклетија и над целим косметским простором. Даринка Јеврић била је затворена у гето са сународницима, одакле је сабирала свирепо и немилосрдно искуство вековне српске жртве и исписала аутентично потресно песничко  сведочанство страдања и патње. Славјанска госпа, песникиња Даринка Јеврић „дароватељица речи узорне“ и „вила равијојла  српског песништва“ и „сестра и вечна невеста“ - како су је из милоште називала песничка сабраћа,  опевала  је снажном непоколебљивом и непосусталом песмом све муке усудног  косметског простора.

Над Непочин-пољем, над Лабом и Ситницом, над Самодрежом и Љевишком у пламену, брижна и богобојажљива,  мелемном речју исписала је рану вековиту, стихом је видала  позледе, и у бело-пребело атлас платно призренске свиле, срменим и златним жицама, сирминим везом, уткала у вечиту песму симболички простор целог српског народа, уткавши  горње и доње небо, узнесеност и понор и постојани  етички код свог рода над којим се и данас врши злочин. Крајем 80.-тих година  прошлог века демонстративно је напустила  Друштво књижевника Косова и одбила  Децембарску  награду  Косова. Песме Даринке Јеврић заступљене су у бројним антологијама и превођене на више страних језика. Радни век провела је у приштинском „Јединству“ и као уредник поезије у часопису „Стремљења“, а била је и члан уредништва новосадске „Сцене“. Песничку награду „Даринка Јеврић“ установило је Удружење писаца „Поета“ из Београда. Награда је први и једини пут додељена 2008. године.

Књиге песама: Додир лета (заједно са Р. Делетићем и Б. Тодићем), „Јединство“, Приштина 1970, Преварени тишином, „Просвета“, Београд, 1973, Нестварни записи, „Јединство“, Приштина, 1976, Ижице, „Нолит“ – „Јединство“, Београд – Приштина, 1980, Хвостанска земља, „Просвета“, Београд, 1990, Слово љубве, „Октоих“, Подгорица, 1990, Јудин пољубац, Београд, 1998, Царина на Дрини, 1998, Дечанска звона и друге песме, (избор), Нови Сад, 2004, Псалам бездомника и друге песме, (избор), „Панорама“, Приштина - Београд, 2006. Преведене књиге: Нестварни записи, (избор, на албанском), Rilindja, Приштина, 1980. Награде: Награда листа „Младост“, 1970, Награда Смедеревске песничке јесени, 1972, Награда Друштва књижевника Косова, 1973, Награда Лазар Вучковић, 1975, Децембарска награда Косова, 1979, (одрекла се ње 1986), Вукова награда, 1982, Награда Лимских вечери поезије, Награда Ратковићевих сусрета, Грачаничка повеља, Награда „Милица Стојадиновић Српкиња“, Матићев шал, Награда „Гордана Тодоровић“, 2005, Печат вароши сремскокарловачке.

ЉУБАВ

иглом истога мука корачамо упоредо

утишам звона

опозовем вријеме

собом преклана

ватром рођена

палим румене тајне пролазника

и нема побијеђених

нема побједника

Даринка Јеврић