Розалија Леваи (Ђала, ФНР Југославија, 13. јануар 1948. - Кањижа, Србија, 28. август 2011.) је била југословенска и српска позоришна, филмска и телевизијска глумица. Са редитељем Паолом Мађелијем имала је двоје деце. Битнe улогe: Бољи живот - Секретарица Ружица, Тајванска канаста - Симонида, Тесна кожа 3 - Секретарица… Драмска уметница Розалија Леваи је публику освојила невероватно јаком личности. Свој први телевизијски филм ,,Девојка бржа од коња” снимила је 1974. године и стала раме уз раме са легендарним Петром Kраљем а публика широм Југославије одмах је заволела. Гледаоци су уживали у њеној улози секретарице Ружице код друга Јатаганца у култној серији ,,Бољи живот”, као и њеном раду на филму ,,Тајванска канаста“. Преминула је 2011. године заборављена од свих. Сахрањена је у родном селу Ђала у кругу најуже фамилије.
Трагична је судбина велике драмске уметнице Розалије Леваи, звезде ,,Тајванске канасте” и ,,Бољег живота”. Последње месеце живота провела је у Новом Саду, где је и студирала. Розалија Леваи, одмах након завршетка Драмског студија у Новом Саду 1972. године, запослила се у Сомбору, где је каријеру започела у тамошњем позоришту, а већ након две године снима свој први ТВ филм ,,Девојка бржа од коња”, у ком јој је партнер био Петар Kраљ и у коме ју је запазила тадашња југословенска шира јавност. Чувена женска петорка незаборавних златних дана сомборског театра играла је у саставу: Богданка Савић Пикица, Слободанка Милошевић, Kатица Жели, Љиљана Марковиновић Томић и Розалија Леваи. Оне су биле и остале претеча и у жанру мјузикла на сцени југословенских позоришта са представама: ,,Онда Лоле измисле пароле", ,,Усклађив'о луд збуњеног", ,,Андра и Љубица" итд.
Уметница која је, по завршетку драмских студија у Новом Саду 1972. године, играла у Сомборском позоришту, а потом од 1979. године, па до средине деведесетих била једна од водећих глумица позоришта на Црвеном крсту, коју је шира јавност упамтила као секретарицу Ружицу у серији ,,Бољи живот”, сахрањена је у најужем породичном кругу у родном банатском селу Ђала, а да нико од њених колега и поштовалаца то није ни знао. Глумица која је одиграла мноштво представа на даскама које живот значе и која је добила безброј аплауза хиљада и хиљада љубитеља позоришне уметности широм бивше Југославије, а највише, наравно, у матичном Београдском драмском позоришту, своју животну драму војевала је сама далеко од очију јавности. На крају је на онај свет испраћена у родном банатском селу Ђала, у кругу најуже фамилије и својих Ђалинаца.
