Танасије Таса Младеновић (Сараорци, код Смедерева, Краљевина Србија, 15. април 1913. - Београд, СР Југославија, 12. јануар 2003.) био је српски песник и књижевник, есејиста и преводилац, правник и учесник Народноослободилачке борбе, члан КПЈ од 1936. године и мајор у резерви. Рођен је 15. априла 1913. године у селу Сараорци, код Смедерева. У Смедеревској гимназији је покренуо часопис „Књижевни круг“ 1932-1933. године. Завршио је Правни факултет у Београду, 1937. године и потом био адвокатски приправник. Још као студент, прикључио се револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету и тада илегалној Комунистичкој партији Југославије (КПЈ), због чега је од Државног суда за заштиту државе био осуђен на четири месеца затвора. Учествовао је у Народноослободилачкој борби од 1941. године. У току рата налазио се на дужностима политичког комесара Другог шумадијског партизанског одреда, руководиоца Политодела Друге далматинске ударне бригаде, шефа Пропагандног одсека Главног штаба НОВ и ПО Србије, члана Агитпропа Обласног комитета КПЈ за Санџак, члан Пропагандног одељења АВНОЈ-а и др. У периоду од 1944. до 1947. године био је уредник дневника „Глас“.
После ослобођења земље, писао је за недељни часопис „Дуга“ и „Књижевне новине“. Касније је био директор „Књижевних новина“, председник Позоришног савета Београдског драмског позоришта, председник Комитета за кинематографију Владе НР Србије (1947-1951), секретар Одбора за просвету Савезне скупштине (1954-1964), члан Извршног одбора Заједнице европских писаца (1958-1968), члан Европског друштва за културу (1970) и др. Био је и члан Управе Удружења књижевника Србије. Више пута је био биран за посланика Скупштине СФРЈ и Скупштине СР Србије, а био је и члан Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Србије и члан Главног одбора Савеза удружења бораца НОР-а Србије. Објавио је преко четрнаест књига поезије: „Песме борбе и обнове“ (1945), „Поема за нас“ (1947), „Песме“ (1948), „Камен и акорди“ (1955), „Под пепелом звезда“ (1958), „Мртво време“ (1972), „Псалми по сину“ (1964), „33 сонета“ (1981), „Сам“ (1983), „Помешане карте“ (1985), „Рт Добре наде“ (1988), „Кућа на друму“ (2000) и др. Године 1993. објавио је мемоарску прозу „Успутне скице за портрете: Црњанцки, Андрић, Миљковић, др Рашковић“, у којој је писао о Милошу Црњанском, Иви Андрићу, Бранку Миљковићу и др Јовану Рашковићу.
Последња његова збирка објављена је 2000. године под симболичним насловом „Кућа на друму“ у којој је тематизовао осећања након НАТО бомбардовања СРЈ. Био је један од блиских пријатеља Добрице Ћосића, са којим је заједно 1968. године пао у политичку немилост. Није се либио да јавно критукује лоше појаве у тадашњем социјалистичком друштву, а у току студентских демонстрација, јуна 1968. године, дао је шансу студентима да јавно искажу своје ставове у „Књижевним новинама“. Сматра се да је он један од заслужних за повратак књижевника Милоша Црњанског у Југославију, 1965. године. Преминуо је 12. јануара 2003. године у Београду. Добитник је бројних награда - Награда Министарства просвете НР Србије (1949), Седмојулске награде (1959), награде БИГЗ-а, Дисове награде (1991), награде „Одзиви Филипу Вишњићу“ (1996), награде „Десанка Максимовић“ (1997), награда „Златни кључ Смедерева“ (1997), награде „Заплањски Орфеј“ (2000) и др. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су - Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, два Ордена братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден за храброст.
На 105. годишњицу рођења српског песника (прошле године), у његовим родним Сараорцима, у просторијама ОШ „Херој Света Младеновић” где се налази спомен биста великог поете револуције и постреволуционарне елегије, одржани су први ,,Тасини дани“. У прелепом школском дворишту сараорачке ОШ „Херој Света Младеновић“, једна насупрот другој стоје бисте два брата, који су обележили то село - један је херој рата Света Младеновић, други јунак постреволуционарне српске и југословенске поезије - Танасије Таса Младеновић. Колико симболике која је обавезујућа за оне млађе генерације које долазе! Танасије Младеновић је био велики песник. Био је песник елегије и дубоке и широке љубавне прозе. Изузетно је уважаван и сматра се да је један од највећих српских и југословенских песника ХХ века.
Читава његова породица активно је учествовала у Народноослободилачкој борби. Његови родитељи Милан и Јелена, као и његова два брата и сестра. У току рата, 1942. године, погинула су му два брата - Светомир Света и Андреј Андра, а исте године стрељан му је у логору на Бањици отац Милан. Такође, у току рата, 1943. године, у Пријепољској бици погинула је и његова прва супруга Радојка Рада Ђурић-Младеновић. Његов брат Светомир Младеновић Света проглашен је 9. октобра 1953. године за народног хероја, а њихова породична кућа у Сараорцима је проглашена за споменик културе од великог значаја. Механа породице Младеновић у Сараорцима саграђена је у првој половини деветнаестог века као друмска механа на значајном путном правцу некадашњег Цариградског друма. Представља један од првих објеката нове чаршије као покушаја да се формира варошица Сараорци. Један је од значајнијих објеката народне архитектуре са нeспорним aрхитeктонским, eтнолошким и историjским врeдностимa. Зграда је приземна, правоугаоне основе 30x15 м, грађена је у бондручном систему са испуном од опеке старог формата, са четвороводним кровом покривеним ћерамидом. Ка улици је централни трем са дрвеним стубовима и моравским луцима. Механа је дуго била власништво угледне породице Младеновић из које потичу народни херој Света Младеновић и песник Танасије Младеновић, о чему сведочи и спомен плоча на фасади зграде. Објекат је једно време био запуштен и руиниран, али му нови власници својим домаћинским односом постепено враћају старе вредности.
