Милић од Мачве, право име Милић Станковић, (Белотић, Краљевина Југославија, 30. октобар 1934. - Београд, СР Југославија, 8. децембар 2000.) је био један од најпознатијих српских сликара XX века. Средњошколско образовање је завршио у Шабачкој гимназији. Уписао је студије архитектуре у Београду, а потом Академију ликовних уметности (данас, Факултет ликовних уметности) где је дипломирао 1959. године. Након тога је био на студијском боравку у Паризу. Прву самосталну изложбу отворио је 1. септембра 1959. у Београду. Прву самосталну изложбу у иностранству имао је 1964. године у Женеви. Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) од 1960. године. Током 1964. и 1965. године живео је и радио у Паризу, потом у Београду, Бриселу, Белотићу, на Златибору и на Пиросу (Грчка). Био је један од 13 чланова друштва „Медиала“ и члан друштва ,,Фантазмаши“
Ако су Милорада Павића називали патријархом српске књижевности, Данила Бату Стојковића - патријархом српског глумишта, онда је Милић од Мачве сигурно, без сумње и претеривања, патријарх српског сликарства. Мало ко је у дугој и богатој историји српског сликарства могао да у својој биографији наведе како је излагао своје слике, те да су његова дела остала по музејима, од Тел Авива до Принстона, као што је то са лакоћом учинио Милић од Мачве, Витез и чувар манастира Грачаница, Ледени сликар неба и земље, Генерал Лепенски Барбарогеније, којим би васколико српство требало да се поноси! Мало ко је чак и тада, у неретко тврдокорно административном Београду, умео, смео, могао и имао шансе да у исто време, у три различите галерије, организује своје три самосталне изложбе са различитим тематикама и техникама, као што је то урадио, те приуштио посетиоцима и себи, Милић од Мачве, сада већ деценијама далеке, 1987. године. Време у српском сликарству делиће се на оно пре и ово после њега. Зато је и остао и постао и међаш између миленијума обећавши да ће се ,,појавити кроз два века“. Милић од Мачве је, 1992. године, био учесник јубиларних 20.-тих Врњачких културних свечаности. Током ове традиционалне манифестације у Замку културе била је постављена његова велика ретроспективна изложба слика а аутор је у истом здању на њеном отварању бројним посетиоцима казивао и своју поезију. Документарни видео приказ ,,Милић од Мачве, разговори“, који ћете имати прилике да видите као сегмент пројекта ,,Библиофонотека“, управо се и односи на та два догађаја са посебним освртом на три ,,Повјеснице“ Милића од Мачве. То је до сада на youtubu најдужи документарни видео приказ о овом сликару, у трајању од 102 минута, у чијем оквиру је Милићу од Мачве, опхрвеном симболиком бројева у стваралачком смислу, испуњена и једна од жеља - да се чују Вивалдијева ,,Четири годишња доба“ док он излаже своје четири слике, окренуте на четири стране света, чији су штафелаји постављени на четири различите српске планине...
На његовим сликама доминирају лебдећи балвани по којима је нарочито познат, затим ужарене лопте и санте леда. Његови узори у сликарству били су Бош, Бројгел, Иван Генералић и Салвадор Дали, а за његово сликарство би се могло рећи да је својствена мешавина фигуративног надреализма и наивне уметности. Осим сликања бавио се и архитектуром (пројектовао је и саградио три атељеа), вајарством и писањем поезије. Прва међународна монографија његових слика и цртежа је била публикована у Риму 1982. године у којој је 51 колор репродукција његових слика, преко 20 црно-белих илустрација, око 40 цртежа пером, и 10 фотографија. Аутор ове монографије, чији је наслов био Militch de Matchva, је био сам Милић којој је додано пет прегледа-есеја ликовних критичара о његовом раду. У своме родном месту, селу Белотићу, Милић од Мачве подигао је Радован-кулу (по оцу Радовану) и основао Мачванску сликарску и песничку школу.
Поводом комеморације 600. годишњице Косовке битке, 28. јуна 1989, Милић од Мачве је приредио изложбу слика у дворишту манастира Грачанице. Милић се на овој изложби представио са 40 слика у уљу и двадесетак цртежа инспирисаних косовском епопејом и легендом. Отварању изложбе, постављене у шатору у манастирском дворишту, претходио је церемонијал који је уметник извео са својом ,,женском четом" (женом и његове четири кћери) и сарадницима. Поред изложбе слика, на овој комеморацији, кнежеву трпезу је осмислио Милић.
Имао је специфичан стил одевања: црни плашт сличан мантији, црну беретку и штап налик на владичански. Граду Крушевцу оставио је око 130 слика, углавном уља на платну, уз неколико акварела и графика. Његове ћерке су Симонида (позната мултимедијална уметница), Јелена, Теодора и Одета Станковић. Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Милић од Мачве је једну своју изложбу слика 1962, која је тада била забрањена, посветио сликару Сави Шумановићу, „од усташког звериња умореног” како он тада рече, зато што је био Србин и што је своје слике потписивао ћирилицом, коју су усташке власти забраниле 1941. године. Граубар (Stephen Richards Graubard) пише да је Милић сликар-екстремист који тврди да је папински продор на исток заснован на креацији вештачке хрватске нације а плод екстремног прозелитизма је нацистичка Независна држава Хрватска. Милић од Мачве је био светски познат академски сликар високог и неупитног уметничког нивоа, био је етно-генетички и етимолошки експерт који је покушао да докаже, на основу митова, да су Срби пранација света, пупак Европе. Деведесетих година XX века иступао је у јавности као заступник Српске аутохтонистичке школе, која сматра да су Срби, Словени и Индоевропљани аутохтони на Балканском полуострву од праисторије. Веровао је у Теслино тајно оружје и помињао га у виду претње „ако само једна бомба падне на Београд...". Био је противник Српске академије наука и уметности и предлагао да се неким академицима одузму докторске титуле. У неким круговима важио је за једног од највећих српских родољуба.
