Александар Аца Поповић (Уб, Краљевина Југославија, 20. новембар 1929. - Београд, СР Југославија, 9. октобар 1996.) био је један од најзначајнијих српских драмских писаца. Највише је писао комедије и сатире а успешно се бавио и другим жанровима, па је иза себе оставио богат опус драма за децу, сценарија за телевизијске драме и серије. За драмска дела освојио је многобројне награде, а позоришне представе рађене по његовим текстовима постале су заштитни знак многих позоришта. Написао преко 50 позоришних комада. Рођен на Убу 20. новембра 1929. године. По завршетку гимназије, одличан математичар, предаје се писању поезије и постаје кандидат за члана Удружења књижевника. Крајем '40.-тих је ухапшен и проводи пет година на Голом Отоку. Након робије био је присиљен да се окуша у разним занатима. Почетком '50.-тих прихвата позив Душка Радовића из Радио Београда и пише радио-драме за децу. Прво дело је објавио 1959. године. У питању је био криминалистички роман Убиство у троуглу. У свом разноврсном опусу ствара драме и комедије, драме за децу, ТВ драме и телевизијске серије. Његова представа „Мрешћење шарана“, којом је отворен Звездара театар, 8.10.1984. године. је била забрањивана. Представа ,,Пазарни дан“ у истом позоришту му је скидана са репертоара од стране Уметничког савета. Управо су то теме разговора у ,,Библиофонотеци“. За своје позоришне текстове добио више значајних награда, а посебно на Стеријином позорју.
Александар Аца Поповић био је један од најзначајнијих српских драмских писаца. Највише је писао комедије и сатире а успешно се бавио и другим жанровима. Филмови и TV емисије: Тамна је ноћ, Вага за тачно мерење... Од награда свакако треба издвојити: Специјалне Стеријине награде: Развојни пут Боре Шнајдера (позоришни комад, прво извођење: 12. фебруар 1967. године, Стеријина награда за текст савремене драме), Кус петлић (позоришни комад, прво извођење: 25. март 1990. године, Награда Стеријиног града за текст савремене комедије), Бела кафа (позоришни комад, прво извођење: 6. децембар 1990. године, Награда Стеријиног града за текст савремене комедије), Тамна је ноћ (позоришни комад, прво извођење: 23. јун 1993. године, Стеријина награда за текст савремене драме) итд. Избор из дела - Драме: 1964. Љубинко и Десанка (праизведба 30. децембар 1964. Атеље 212, Београд), 1965. Чарапа од сто петљи (праизведба 17. јун 1980 Народно позориште Тимочке крајине, Зајечар), 1967. Развојни пут Боре Шнајдера (праизведба 12. фебруар 1967. Атеље 212, Београд), 1967. Смртоносна мотористика (праизведба 7. април 1967. Београдско драмско позориште, Београд) 1984. Мрешћење шарана (праизведба 4. април 1984. Народно позориште у Пироту, Пирот) 1990. Бела кафа (праизведба 6. децембар 1990. Народно позориште у Пироту, Пирот), 1992. Тамна је ноћ (праизведба 23. јун 1993. Култ театар, Београд), 1995. Чарлама, збогом (праизведба 16. март 1995, Народно позориште, Пирот), 1996. Баш бунар (праизведба 5. октобар 1996, Звездара театар, Београд), 1999. Ноћна фрајла (праизведба 17. март 1999, Градско позориште, Јагодина)... Књижевност за децу: Девојчица у плавој хаљини, роман (Београд: Младо поколење, 1961.), Тврдоглаве приче, кратка проза (Загреб: Младост, 1962.), Судбина једног Чарлија, роман (Београд: Просвета, 1964.), Како се воли Весна, кратка проза (Београд: Нолит, 1974.), Гардијски потпоручник Рибанац или Фантазија о цвећкама, кратка проза (Београд: Нолит, 1984.), Три светлице с позорнице, драма (Београд: „Вук Караџић”, 1986.)...
Александар Поповић је друго дете у угледној породици. На формирање његове личности од најранијег детињства су утицале мајка и тетке, па је то, можда, разлог што је Александар Поповић жене сматрао значајнијим од мушкараца и што су жене биле главни јунаци његових дела. Породица Поповић се преселила у Београд где је Александар завршио Трећу мушку гимназију. Први пут се оженио са само 17 година. Последњи разред гимназије завршио је ванредно. Са супругом Даницом добио је четири кћерке - Милицу, Софију, Татјану и Персиду. У том периоду посветио се писању поезије и постао кандидат за члана Удружења књижевника Србије. Крајем четрдесетих година био је ухапшен под оптужбом да је информбировац, а године које је провео на Голом отоку оставиле су дубок траг у његовом животу. У Београд се вратио са 24 године, као потпуно оронуо и сед. Најтеже му је пало што је отац прекинуо контакт са њим. Принуђен да ради било шта да би преживео, бавио се разним пословима. Био је током 50.-тих година и зидар, молер, стаклорезац, асфалтер... Иако је, према сопственим речима, живео ,,као пас", то је период његових сусрета са српским народом, нарочито на пијацама где је у разговору са сељацима проучавао њихове навике и говор. На тим местима настали су јунаци његових дела. Почетком 50.-тих година упознао је Душка Радовића и прихватио његов позив да за Радио Београд пише радио-драме за децу. Наредних шест година интензивно је сарађивао са дечјим драмским редакцијама већине наших радио-станица. Прве литерарне текстове објавио је 1959. године, а 1961. постао је члан Удружења књижевника Србије. У књижевни живот ушао је 30. децембра 1964. године премијером представе ,,Љубинко и Десанка" у Атељеу 212. Наредне године премијерно је изведена и његова представа ,,Чарапа од сто петљи". Александар Поповић није посустао. Наставио је да пише, а његова каријера кренула је узлазним путем. Телевизија Београд је снимила драму ,,Намештена соба", према његовом тексту. Драма је добила веома добре критике домаће стручне јавности, а и међународно признање на фестивалу Prix Italia. На Стеријином позорју 1966. године изведене су две његове драме. Народно позориште из Београда извело је ,,Сабљу димискију", а Атеље 212 ,,Крмећи кас". Тада је добио и специјалну награду за драмски текст. Његову наредну драму ,,Јелена Ћетковић" изводила су позоришта у Суботици, Нишу, Крагујевцу, а била је тражена и у Москви, Варшави, Берлину. Коначно постао је препознатљив писац и добио место које заслужује. У Атељеу 212 је 12. фебруара 1967. премијерно приказана његова драма ,,Развојни пут Боре Шнајдера". У Београдском драмском позоришту приказивала се у то време драма ,,Смртоносна мотористика" која је и у Франкфурту на смотри авангардних позоришта Европе доживела огроман успех. На телевизији се тада емитовала и серија ТВ Буквар која је била део акције описмењавања. Серија и главна јунакиња Кика Бабић, коју је играла Мира Ступица, биле су толико популарне да су их гледали и писмени и неписмени. Почетком 70.-тих Александар Поповић је са породицом отишао у САД, пошто је добио једногодишњу Фордову стипендију. Живели су у Њујорку, у Гринич Вилиџу, тадашњем центру хипи културе. По повратку из Америке, Александар Поповић је неуморно писао и низале су се премијере. Иако је имао великог успеха, ипак су постојале несугласице са околином. Средином 70.-тих у Барутани, испод Калемегдана, основао је неформалну театарску групу. Почетком 80.-тих година разишао се са супругом и она је то тешко поднела. Њена смрт 1984. године јако је утицала на Александра Поповића. Утеху је нашао у писању. И његово здравствено стање се погоршало, али се он окренуо позоришту као смислу свог живота. Почетком 90.-тих премијерно је у Пироту изведена његова представа ,,Бела кафа", а потом и на Стеријином позорју у Новом Саду, где је добио награду за комедију. Представа Култ театра ,,Тамна је ноћ" извођена је у Швајцарској, али и на Бродвеју. Следе премијере представа ,,Мртва тачка", али и ново извођење ,,Развојног пута Боре Шнајдера". Немогуће је тачно утврдити колико је дела Александар Поповић написао. Сачувано је четрдесетак позоришних комада, педесетак радио-драма, дванаест телевизијских драма, око пет стотина ТВ емисија и десетак дечјих романа.
Добитник је великог броја књижевних и позоришних награда, а 1996. године проглашен је и за личност године. Према његовом тексту снимљен је и играни филм ,,Тамна је ноћ". Александар Аца Поповић, је један од најплоднијих и најзначајнијих драмских писаца прошлог века. Одрастао је у Београду као син богатог трговца и једно време га је шофер возио у школу, али било је периода када очеви послови нису баш цветали. Завршио је гимназију за време окупације, прикључио се скојевцима, и апсурдно, тек на Голом отоку увидео разлику између прокламованих идеја једнакости и примене тих идеја у свакодневном животу. Но, ни то непосредно сазнање, суочавање са људском природом, када ,,мали скромни, добри људи постају монструми, убице” а то је доживео за време окупације, на Голом отоку, неће пољуљати његово убеђење ду су сви људи једнаки и да је монструм онај ко ,,пусти звер из човека”. Историја забрана позоришних комада, у послератном периоду социјалистичке Југославије, време још увек негованог социјалистичког реализма није било ништа необично. Политичке структуре су строго контролисале рад културних институција. Тешко је и установити редослед забрана позоришних представа у Југославији после завршетка Другог светског рата. Тада ће бити забрањен и комад Александра Поповића ,,Капа доле” у Атељеу 212 и ,,Друга врата лево” , већ следеће године. Оба комада је требало да режира Муци Драшкић у Атељеу 212. Неће то бити једини забрањени комади Александра Поповића. На том списку забрањених, скинутих, неодиграних због болести глумца, наћи ће се и његови текстови: ,,Пала карта”, комад који је требало да се игра у Југословенском драмском позоришту, па ,,Мрак и шума густа”, комад из 1971. године, затим ,,Увек зелено” из следеће, 1972. године. Том списку ваља додати и проблеме око поставке његовог комада из 1980. године у Народном позоришту у Пироту, након што је комад прихваћен, па скинут са репертоара Београдског драмског позоришта. У питању је био Поповићев комад који се сматра коначним скидањем табуа са теме Информбироа - ,,Мрешћење шарана”. На списку забрањених, па одобрених, по признању аутора, наћи ће се и ,,Пазарни дан” 1985. године.
Комади Александра Поповића су изазивали посебно велику велику позорност публике и критике, без обзира на све разлике и самосвојност сваког од њих. Када са репертоара београдских позоришта, ЈДП и Атељеа 212 буде скинут, самоуправном одлуком, комад ,,Друга врата лево”, ту представу су извели у Загребу, у аматерском позоришту СЕК, у режији Богдана Јерковића, не без проблема и политичкох оптужби, но изведена је. Уследиће године поновне игнорације и скрајнутости Александра Поповића, драмског писца који је награђиван и хваљен, али и писца чији комади су највише забрањивани, нарочито после 1968. године и то ће трајати следећих тринаест година будности и контроле над прокламованом слободом уметничког стварања.
Позоришни занесењак какав је био, Александар Поповић по повратку из САД доживљава још једно разочарање јер 1969. године одлучује да оснује сопствено позориште. Тада изјављује да ће отворити позориште на Бродвеју, објашњава да би то био словенски театар… Идеју да има сопствену сцену накратко је реализовао када је 1975. године основао са породицом Неформалну театарску групу Александра Поповића која је извела ,,Ружичасту ноћ” - сценски обрис за глину, тесто, варзило и гас и ,,Тајну везу” - малу сценску стражу за кошмар и ноћ. У представи су играли чланови његове породице и неколико пријатеља. Ипак, та жеља остаће до краја његовог живота само машта… Звездара театар, касније и Култ су започели свој рад комадима Александра Поповића. Никада без перипетија, нарочито када су се удружили критичари, којима се замерио и политичари који нису никада одустајали од свог мешања у послове позоришта. Догодило се то и са Поповићевим комадом ,,Пазарни дан”, 1985. године, када је аутор под притиском и претњама морао да направи исправке, доради комад. Тек пет година касније на репертоару Звездара театра играће се његов комад ,,Кус петлић” (1990.). Редитељ Егон Савин је поставио комад Александра Поповића ,,Тамна је ноћ”. Представа је играна у малом новоотвореном позоришном простору дома културе Вук Караџић - ,,Култу”. Није било забране, али је било претњи. Почетком 1996. године његово здравствено стање је јако погоршано. Боловао је, али је и даље писао. У то време завршава свој нови комад ,,Баш бунар" који је желео сам да режира. Пред крај живота, голооточанин, драмски писац, чији комади су често скидани, са репертоара бројних позоришта, као што је његова књига за децу Судбина једног Чарлија брисана из лектире, коначно је на позорници Звездара театра, као на сопственој сцени сам режирао свој комад ,,Баш бунар”. Сањао је лепше и достојанственије друштво, наглашавајући да је по убеђењу комуниста и да га је на ту страну определила човечност. Иако свестан бурних и тешких времена у којима је живео, сматрао је да његова прошлост није била ни бедна, ни бесмислена, јер је свој пут свесно бирао. Није био склон да за било шта криви друге, чак ни онда када је та кривица била очигледна. Позоришни пролетер, како је себе називао, Александар Поповић, писац изузетног опуса умро је 9. октобра 1996. године у Београду. Занимљиво је да је претходне вечери био на премијери новог извођења своје драме ,,Љубинко и Десанка" у Атељеу 212. Истом драмом, 32 године раније, почела је његова каријера позоришног писца на сцени истог позоришта. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Библиографија Александра Аце Поповића: "Љубинко и Десанка", 1964; "Чарапа од сто петљи", 1965; "Сабља димискија", 1965; "Смиље и босиље", 1966; "Крмећи кас", 1966; "Јелена Ћетковић", 1966; "Пепељуга", 1966; "Развојни пут Боре Шнајдера", 1967; "Смртоносна мотористика", 1967; "Капе доле", 1967; "Црвенкапа", 1968; "Утва, птица златокрила", 1969; "Пардон, парадни трчуљак", 1969; "Снежана и седам патуљака", 1969; "Друга врата лево", 1969; "Увек зелено", 1972; "Тајна веза", 1974; "Крабуљни плес", 1975; "Ружичаста ноћ", 1976; "Судбина једног Чарлија", 1976; "Једна друга Пепељуга", 1978; "Лек против старења", 1979; "Шкрти берберин", 1979; "Симфонија у болу", 1980; "Успомене Бисе Херихтерке", 1980; "Чавка неваљалка", 1981; "Афера Љиљак", 1981; "Туђи живот", 1981; "Свети ђаво Распућин", 1984; "Мрешћење шарана", 1984; "Пазарни дан", 1985; "Комунистички рај", 1986; "Друга врата лево", 1989; "Кус петлић", 1989; "Мрављи метеж", 1989; "Ноћна фрајла", 1990; "Бела кафа", 1990. и "Тамна је ноћ", 1992. године.
