Стеван Раичковић (Нересница код Кучева, Краљевина СХС, 5. јул 1928. - Београд, Србија, 6. мај 2007.) је био српски песник и академик. Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је 1947. године и матурирао. Студирао је на Филозофском факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и „Политици“. Од 1949. године почиње да објављује песме по београдским листовима и часописима. Исте године постао је сарадник Литерарне редакције Радио Београда, а на том запослењу је остао до 1959. године, када почиње да ради као уредник у издавачкој кући "Просвета".
Раичковић је био уредник у „Просвети“ до 1980. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981. године Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињствa“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен.
Преводио је руске песнике: Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године. Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику.
Дела - Књиге песама: Детињства (1950), Песма тишине (1952), Балада о предвечерју (1955), Касно лето (1958), Тиса (1961), Камена успаванка (1963), Стихови (1964), Пролази реком лађа (1967), Варке (1967), Записи (1971). Записи о црном Владимиру (1971), Случајни мемоари (1978), Точак за мучење (1981), Панонске птице (1988), Монолог на Тополи (1988), Свет око мене (1988), Стихови из дневника (1990) и Фасцикла (1999/2000), (2004). Поетски и прозни записи: Чаролија о Херцег-Новом (1989), Сувишна песма (1991) и Кинеска прича (1995). Проза: Интимне мапе (1978) и Златна греда (1993). Есејистички и мемоарски текстови: Белешке о поезији (1978), Портрети песника (1987), Дневник о поезији (1990), Дневник о поезији II (1997), Нулти циклус (1998), У друштву песника (2000), Слова и беседе (2000), Линија магле (2001) и Монолог о поезији (2001). Књиге за децу: Велико двориште (1955), Дружина под сунцем (1960), Гурије (1962), Крајцара и друге песме (1971), Ветрењача (1974), Мале бајке (1974), Слике и прилике (1978) и Селидба (1983). Поетски препеви: Шекспирови сонети (1964), Шест руских песника (1970), затим допуњено издање под насловом Седам руских песника, Десет љубавних сонета Франческа Петрарке посвећених Лаури (1974), Словенске риме (1976) и Златна јесен - избор из поезије Бориса Пастернака (1990). Аутобиографија: Један могући живот - Хомо поетикус (2002).
Добитник је најзначајнијих песничких награда: Змајеве, Змајевих дечјих игара, „Невен“, Његошеве, Дучићеве, „Бранко Миљковић“, „Љубиша Јоцић“, награде за преводилаштво „Милош Н. Ђурић“, Вукове, „Горанов вијенац“ и награде „Десанка Максимовић“.
Песник о поезији: ,,Замислио сам био како једнога јутра све новине у свету, па наравно и код нас, објављују на првим страницама, ситним словима, кратку, али сензационалну информацију - да од тог дана више неће бити песника и да поезију више нико неће писати! Замислио сам био и реакцију на све ово: Била би то једна таква вест коју би људи (чак и они који никада нису читали поезију, никада видели живог песника) примили можда испрва и са лаким смешком, а већ мало затим - са огромним изненађењем и неверицом, па чак и са нескривеном језом: као неки злокобни аларм да је у свету, нешто невидљиво, али у самим његовим темељима, ето, заувек пукло... (Као да је нагло, преко ноћи, изумрла нека питома врста или ишчилео неки племенити плод, на које је свет, откада зна за себе, био навикао...) Следећи ову наивну слику-уобразиљу замишљам да би се у њој можда могао напипати и неки реалнији смисао, нека бар симболична порука: поезија има неки свој тачно одређени повесни и цивилизацијски значај, па и неко своје бар какво-такво место чак и у нашој циничној савремености, иначе, руку на срце, не би ни постојала, нити би се одржала до наших дана. (А постоји, колико се зна, у различитим облицима, откада се зна и о човеку.) Друга је пак ствар она игнорантска чињеница што се о њеном постојању и присуству међу нама не размишља баш много, па да будем још консеквентнији: поезија се заправо и не опажа у свакодневном животу. Али, она се не примећује (наравно, у једној сасвим другачијој сразмери) на онај начин као што се не опажа ни ваздух који свакога трена удишемо, нити се осећа сопствено здравље све док га још увелико имамо...''
