Тиодор Росић (Ушће, Краљево, ФНРЈ, 13. јун 1950.) српски је песник, приповедач, романописац, књижевни критичар и професор Универзитета у Крагујевцу. Основну школу и гимназију завршио је у Новом Пазару. Дипломирао је српски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду 1976. Завршио је постдипломске студије на Филозофском факултету Универзитета у Српском Сарајеву. Магистрирао је под менторством професора др Петра Милосављевића на теми: ,,Тражим помиловање Десанке Максимовић“. Докторску дисертацију, под називом ,,Иронија у савременој српској поезији“, одбранио је на Филозофском факултету у Бањалуци, ментор др Мирко Скакић. Кратко време радио је као професор српског језика и књижевности у XIV београдској гимназији. Био је уредник књижевног програма Дома културе ,,Студентски град“ у Београду.
Држао је бројна предавања и циклусе предавања у Задужбини Илије М. Коларца. Посебно се издвајају: ,,Језички исказ у савременој српкој поезији“ и ,,Апостоли ироније“. Учесник је бројних научних симпозијума - од ,,Сопоћанских виђења“ у Новом Пазару, преко Међународног научног скупа ,,Актуелна питања српског језика и књижевности у науци и настави“ у Топуском, научних скупова на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву Пале и симпозијума у Сокобањи, до значајног Другог конгреса српских интелектуалаца, одржаног у Београду 1994. Оснивач је и уредник Филолошке библиотеке (Српска књижевна задруга и БИГЗ). Утемељивач је, организатор и предавач Трибине србистике, која се у оквиру ,,Рашких духовних свечаности“ бавила актуелним питањима српскога језика. Био је уметнички је директор ,,Рашких духовних свечаности“. До приватизације, био је уредник, директор и главни и одговорни уредник Издавачке делатности БИГЗ-а. Био је секретар Српске књижевне задруге, саветник министра просвете и спорта, уредник књижевних часописа и листова: ,,Рашка“, ,,Знак“, ,,Књижевна критика“, ,,Светосавско звонце“. Приређивач је бројних књига. Професор је Методике српског језика и књижевности и Методике развоја говора на Факултету педагошких наука у Јагодини, уредник „Узаданице“, часописа за језик, књижевност, уметност и педгошке науке, Јагодина. Пише радове из науке о језику, есеје, студије, критике, приказе, поезију, приповетке, романе, бајке и приче за децу. Живи у Београду.
Дела - Поезија: Лептир (1977), Летећа кола (поема, 1980), Извештај специјалисте (1989), Одбрана од власти (1993), Балада о грађанину (изабране песме, 1999); Књиге приповедака: Јарац који се не да узјахати (1987), Некрштени дани (1995); Срећни сиромах (приче за одрасле и децу, (2003); Хаљина госпође Килибарда (2013), Роман: Псећа кожа (1990); Драма: Долина јоргована (1999); Књиге есеја: Поезија и памћење (1988), Знаци времена (2003), Тражим помиловање Десанке Максимовић (2005), Учитељ сутрашњег дана (2009); Књижевнотеоријске студије: О песничком тексту (1989); Песнички видови ироније (2007); Разговори: Некрштене године (2010); Књига полемика и чланака: Оковани језик (2000); Бајке: Долина јоргована (1991, 1995, бајке и приче, 2003), Орлово гнездо (изабране бајке, 2000); Романи-бајке: Бисерни град (2005), Златна гора (2006), Син цвет (избор најлепших бајки на македонскоком, 2011); Приче за децу и одрасле: Господар седам брегова (1993, 1996), Прича о Мудром Петру (1998); Сликовнице: Женидба Реље Крилатице (1994), Бисерни град (2005), Чаробна сликовница 1 - 6 (појединачне бајке из Долине јоргована, 1997). Награде: Награда „Милош Црњански”, за књигу есеја Поезија и памћење, 1989, Књижевна награда „Невен”, за књигу Господар седам брегова, 1994, Награда „Златни беочуг”, за трајни допринос култури Београда, 1999, Награда „Ристо Ратковић”, за књигу Балада о грађанину, 2000, Награда „Доситејево перо”, за књигу Орлово гнездо, 2000. и Међународна награда „Ана Франк”, Скопље, 2011. године.
