Бранко Пешић (Земун, 1921 - Лињано, 2006), био је архитекта и професор на факултету као и пројектант многих великих објеката у Београду и у свету. Технички факултет у Београду -архитектонски одсек уписао је 1939, но услед ратног прекида студија дипломирао је 1947. године. У периоду 1947 - 1951. радио је као пројектант, шеф градилишта и бироа у Дирекцији за изградњу Новог Београда. Године 1951. изабран је за асистента на Грађевинском факултету у Београду где, до пензионисања 1986. ради у својству предавача, затим професора на предмету Зградарство. Био је и хонорарни асистент на Архитектонском факултету у Београду. Исти предмет, предавао је више година и на факултетима у Нишу, Новом Саду, Зрењанину и Подгорици. Аутор је уџбеника за предмет Зградарство, као и већег броја објављених књига и стручних радова. Од његових 117 реализованих пројеката најзначајнији су: југословенски павиљони на бројним међународним сајмовима (међу којима су највећи у Њујорку, Лозани, Москви, Паризу, Диселдорфу и Пекингу); пројекти више зграда у Београду. Вршио је и надзор над реализацијом својих пројеката. Учествовао је на 28 архитектонских конкурса на којима је добио 20 награда.
Бранко Пешић је протонеимар Храма Светог Саве. Част да руководи изградњом најзначајније грађевине у Србији поверио му је Патријарх Герман у септембру 1984. године. Током изградње је направио у свету до тада невиђени грађевински подухват: главну куполу тешку више од 4.000 тона (на којој је позлаћени главни крст висок 12 метара) а која је направљена на земљи - у унутрашњости Храма, подигао је на своје место, на висину од 40 метара уз присуство више од 2.000 научника и стручњака из земље и света који су дошли да прате овај подухват. Одрекао се хонорара за рад на изградњи Храма и лично је прикупио значајна новчана средства за његову изградњу. Аутор је једне од најважнијих зграда на панорами Београда: Палате "Београд" - Београђанке, зграде високе 100 м (24 спрата), која и данас изгледа лепше и модерније од већине пословних зграда које су саграђене након ње. Аутор је прелепе цркве посвећене Светој Петки на Чукаричкој падини. Био је професор на Београдском универзитету и члан Крунског савета. Био је председник и члан бројних стручних жирија, учесник изложби („Мајске изложбе“ УЛУПУДС-а, самостална „Изложбе о изложбама“ 1980. године у Београду на којој је излагао свој пројектантски опус. Био је и председник секције архитектуре Удружења примењених уметника и дизајнера Србије (УЛУПУДС) 14 година, УЛУПУДС-а (1976-1980), затим председник Удружења примењених уметника и дизајнера Југославије (1981-1982), председник Савета редакција часописа „Савремени материјали“ и „Архитектура и урбанизам“. Аутор је пројекта за наставак градње Храма Светог Саве у Београду по којем је и изведен 2004. године. Главни организатор и надзорни инжењер свих радова на градњи Храма од 1984. до 1996. године. Пројектовао је 27 црквених објеката, међу којима се истичу: цркве у Прибоју на Лиму, Батајници, и Земун-пољу, капела-задужбина породице Николаја Велимировића у Лелићима, Црква Свете Петке на Чукарици у Београду. За свој рад добио је више медаља и диплома за ангажовање на културном и стручном пољу. Одликован је са две Медаље рада, Орденом рада Првог реда, Орденом заслуга за народ, Орденом Св. Саве Првог реда и то „за десетгодишње сагоревање на пројектовању и вршењу надзора изградње Спомен-храма Светог Саве“ и орденом Белог Орла Првог Реда (постхумно 2006). Вест о смрти је саопштила канцеларија Александра Карађорђевића. Наведено је да је члан Крунског савета, протомајстор храма Светог Саве, аутор великог броја архитектонских пројеката и цркава, јавних и административних зграда, писац неколико књига о архитектури, преминуо у Италији, 3. 10. 2006. године.
