Светомир Арсић Басара (Севце, Косово и Метохија, Краљевина СХС, 15. мај 1928.) српски је вајар и писац. Основну школу похађа у Севцу, Нижу гимназију у Урошевцу а Гимназију у Косовској Митровици. У Нишу је 1948. године уписао Школу за примењену уметност. Године 1953. је примљен на Академију за примењену уметност у Београду, где је дипломирао марта 1958. На Вишој педагошкој школи у Приштини предаје вајање и методику ликовног васпитања од 1962. Од 1973. је предавао на одсеку за вајарство на Академији уметности у Приштини, све до 1995. када је пензионисан. Оснивач је Ликовне колоније у Дечанима, и иницира оснивање Клуба ликовних уметника Косова и Метохије 1958. године. Године 1982. примљен је за дописног члана Косовске академије наука и уметности коју напушта 1990, а 1994. је изабран за редовног члана Српске академије наука и уметности. Први рад „Глава девојчице“ извајао је у глини 1950. Од те године учествује на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Године 1969. учествује на Међународном симпозијуму вајара „Форма вива“ у Порторожу. У Институту за српску књижевност у Лепосавићу је 2000. године одржан научни симпозијум о делу Светомира Арсића -Басаре. Пише студије о скулптури, ликовне критике и приповетке. Данас живи и ради у Београду.
Крајем седамдесетих година прошлог века политичка ситуација у Југославији нагло је почела да се погоршава а њен кулминативни ниво досегнут је на Косову и Метохији током једне од бројних и континуираних послератних побуна Албанаца. Изрази тадашње тешке, свакодневне егзистенцијалне борбе за опстанак угрожене нације одједном су се појавили у тамошњем пластичком стваралаштву - пре свега у скулптури Светомира Арсића Басаре. Та нова јединствена тематска формација у његовим делима унела је једну дотад непознату живост у наш ликовни живот са многим карактеристикама које су је издвојиле на актуелној уметничкој сцени. Централна личност, ове промене схватања и места ликовне уметности у данашњем друштву, не само у српској уметности, био је Светомир Арсић Басара. До тада познатији као представник високомодернистичког формализма шездесетих и седамдесетих у савременој српској скулптури који је трагао за чистом, апстрактном формом која се ослањала искључиво на естетичке вредносне категорије, од краја осме деценије постепено се мењао у правцу метафоричког и симболичког израза. Басара је изненадио јавност 1984. када је на ретроспективној изложби у Београду показао најновији циклус дела сасвим измењених креативних схватања. Усред косметске трагедије која је најавила и дугорочне промене на југословенској политичкој сцени а које је уметник наслутио (који ће наступити тек крајем те деценије, нарочито у последњој декади века са догађајима који су тада зачети а коначни резултати биће досегнути дефинитним распадом Југославије и егзодусом три њене највеће нације). Арсић је започео да ствара монументални циклус великих скулптура инспирисаних националном историјом и њеним јунацима и свецима. Тај циклус се још увек развија у његовом раду.
Самосталне изложбе: 1956. Градска библиотека, Алексинац, 1961. Сала Радничког универзитета, Приштина, 1963. Фоаје Покрајинског позоришта, Приштина, Галерија „Зимског салона“, Суботица, 1970. Фоаје Покрајинског позоришта, Приштина, Хотел „Бреза“, Брезовица, Фабричка хала Предионице, Приштина, 1973 Уметничка галерија, Крушевац, 1979. Галерија уметности, (ретроспектива), Приштина, 1981. Галерија савремене уметности, Ниш, 1984. - 1985. ретроспективна изложба, Павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд, 1985. Трстеник, 1988. Галерија Саламбо, Париз, 1989. Рашка, 1989. Галерија Културног центра, Београд, 1990. Трстеник, Лозница, Крупањ, Обреновац, Неготин, Београд, Бор, Приштина, 1991. Галерија студентског центра, Крагујевац, Галерија уметности, Приштина, 1995. Галерија савремене уметности, Ниш, Галерија ’73, Београд, 1996. Галерија „Замак културе“, Врњачка Бања, Српски културни центар „Св. Сава“, Суботица, Народни музеј, Сомбор, Народни музеју, Крагујевац, 1997. Галерија Културног центра, Ариље, Галерија Културног центра, „Карловачка уметничка радионица“, Сремски Карловци, 1998. Ретроспективна изложба скулптура, Галерија САНУ, Београд, Одељак САНУ-у, Нови Сад, Галерија Народног музеја, Лесковац, 1999. Културни центар, Власотинце, Уметничка галерија „Чедомир Крстић“, Пирот, Галерија народног музеја, Врање, 2000. Дом дипломатског кора, Београд, 2005. Српска косовско-метохијска кућа, Београд, 2006. Руски дом, Београд, Галерија Савремене ликовне уметности, Ниш, Читаоница библиотека, Нови Кнежевац, 2008. Петровац на Млави, Деспотовац, Жагубица, Свилајнац, 2010. Галерија РТС-а, Београд и 2019. Галерија САНУ, Београд.
Награде и признања: 1954. II награда на конкурсу листа „Јединство“ за ликовне прилоге, Приштина, 1956. II награда за Штафетну младости АОКМ-а, Приштина, 1961. Децембарска награда АП Косово и Метохија, Приштина (одрекао се 1987.), 1961. II награда за идејно решење споменика Бору Вукмировићу и Рамизу Садику, Приштина, 1961. II награда за идејно решење споменика шарпланинским партизанима, Приштина, 1962. II награда за идејно решење споменика партизанском одреду „Др. Драгиша Мишовић“, Чачак, 1966. I награда за идејно решење споменика погинулим борцима из Ораховца, Приштина, 1968. Спомен плакета за изванредан допринос развитку Више педагошке школе, Приштина, Признање за успешну сарадњу Радничког универзитета, Светозарево, 1969. Награда УЛУС-а за вајарство, Београд, 1971. Награда града Приштине, Приштина, Удружења ликовних уметника Косова, Приштина, Откупну награда за идејно решење спомен костурнице-умрлим и погинулим Југословенима у Италији, Гонрас, 1974. Одликован Орденом Братства и јединства са сребрним венцем, Београд, Награда Универзитета Приштине, Приштина, Награда Пролећног салона УЛУК-а, Приштина, 1975. Награда Мајског салона УЛУК-а, Приштина, 1977. Награда УЛУПУК-а, Приштина, 1978 Седмојулска награда СР Србије за вајарство, Београд, 1979. Откупна награда Галерије уметности, Приштина, 1981. Награда СУЛУЈ-а, Београд, 1986. Награда АВНОЈ-а за вајарство, Београд, Прва награда на изложби „Београд - инспирација уметника“, Београд, 1997. Прва награда Новембарског салона, Приштина, 1998. Вукова награда Културно-просветне заједнице Србије за изузетан допринос развоју културе у републици Србији и свесрпском културном простору, Београд, 2005. Видовданско признање за духовно уздизање универзитетске мисли, Универзитета у Приштини, Косовска Митровица, 2007. Награда „Проф. др Војислав К. Стојановић“ Удружења универзитетских професора и научника Србије, Београд и 2020. Награда Вукове задужбине за уметност за изложбу „Радови (1998-2018)” у Салону Народног музеја Зрењанин и Галерији САНУ
Споменици и скулптуре у јавним просторима: 1963. Споменик Бори Вукмировићу и Рамизу Садику, Ландовица, 1964. Споменик Шарпланинским партизанима, Брезовица, 1969. Споменик погинулим партизанима, Качилол, 1998. Рељефи проф. др Војислава Данчетовића и академика Вука Филиповића, Вучитрн. Биста Симеона Немање, Институт за српску културу, Приштина, 2000. Споменик Светом Сави, Лепосавић, 2005. Биста Вука Караџића, Институт за славистику, Беч, 2005. Биста Слободана Јовановића, амфитеатар Правног факултета, Београд, 2016. Биста Симе Андрејевића Игуманова, Призренска богословија, Призрен и 2021. Споменик деспоту Стефану, Београд. Приповетке: Корито, Приштина, 1998. године.
