Kаталин Ладик је мађарска песникиња, уметница и глумица. Рођена је 25. октобра 1942. године, у Ујвидеку, Kраљевина Мађарска, а последњих 20 година живела је и радила наизменично у Новом Саду, у Будимпешти у Мађарској и на острву Хвар, Хрватска. Kњиге: Икарова сенка: изабране и нове песме, Stories of the seven-headed sewing machine и друге. Kаталин Ладик почела је своју каријеру у Новом Саду, у периоду деловања новосадске неоавангарде раних седамдесетих, да би се деведесетих преселила у Будимпешту. Распон стваралаштва Kаталин Ладик креће се од књижевности преко глуме до интерпретације експерименталних звучних композиција и радио-игара, фонетичне и визуелне поезије, хепенинга, перформанса, акције па све до маил арта. Објавила је 20 самосталних збирки поезије и један роман, од којих су на српски преведени Ероген зоон, Икарова сенка и Kавез од траве и роман Могу ли да живим на твом лицу (СФО (Ре)конекција, 2021.). Своје изложбе, перформансе, хепенинге, музичке перформансе и концерте реализовала је у оквиру најзначајнијих институција савремене културе домаће и међународне сцене, као што су: Akademie der Bildenden Künste Wien „Aspekte – Gegenwärtige Kunst aus Jugoslawien” (Bosch+Bosch grupa), Van Gogh Museum Amsterdam „Vizuele poëzie”, Музеј савремене уметности „Verbo-Voko-Vizuelno”, Галерија сувремене уметности „Нова уметничка пракса 1966-1978”, Centre National Georges Pompidou „Rencontres internationales de poesie sonore”, Kassel, Neue Galerie, DOCUMENTA, New York, Washington, Дубровачке летње игре, а тренутно се њен рад предсатавља на свим значајним европским изложбама. Рад ове уметнице, превасходно њена вербо-воко-визуелна истраживања (звучни перформанси, видео и аудио касете и плоче, текстуални) перформанси тела, баш као и обиман и значајан књижевни, као и рад у области алтернативног театра, признати су и препознати и у међународним оквирима. Њену уметничку личност сврставају у ред већ готово митских личности авангарди на читавом централноевропском простору.
За свој уметнички рад добила је Национално признање за врхунски допринос култури Републике Србије 2009, као и Награду за мир и уметничку храброст Lennon Ono Grant for Peace 2016. године. Своје прве песме објавила је у часопису Симпозион на мађарском језику (1962) а њена прва збирка Балада о сребрном бициклу (Ballada az ezüstbicikliröl) са грамофонским, звучним записима, објављена је 1969. године, потом Блудна метла, Ерогена зона, Kавез од траве и Икарова сенка. У превођењу на српски јој је помагала књижевница Јудита Шалго, такође позната по својим перформативним извођењима поезије. Поред утицаја Богданке Познановић, која је тада основала на новосадској Академији уметности први студио за нове медије, књигу Боре Ћосића Mixed Media сматрала је јако важном за њен уметнички развој. Била је чланица групе Bosch + Bosch од 1973. до 1976. у оквиру које је ипак имала своју територију звука и звучног перформанса и изводила визуалне и концептуалне радове. Новооснованом Новосадском позоришту - Újvidéki Színház придружила се 1974. и као чланица сталног ансабла радила до 1992. играјући у представама најзначајнијих мађарских редитеља, као што је Јанчо Миклош и представа Бајер аспирин - песничка монодрама коју је за њу написао Ото Толнаи. Током година играла је главне и споредне улоге у разним ТВ филмовима и играним филмовима (један од познатијих је и филм Лордана Зафрановића Ујед анђела). Била је уредница песничке рубрике књижевних часописа Elet es Irodalom (1993-94) и Ciganifuro (1994-99). Између 1993. и 1998. предавала је у музичком и позоришном образовном центру Хангар. Kаталин највећи траг оставља у својој фоничној и воко-визуелној поезији, али се највише памте њени перформанси и body art у којима користи своје тело као инструмент, често провоцирајући интервенцију публике ритуално играјући различите женске улоге. Перформативно извођење њених „Шаманских песама“, док је огрнута само животињском кожом уз светлост свеће, био је један од најрадикалнијих женских уметничких израза авангардне сцене на тадашњем југословенском културном простору.
Перформанси Ја сам јавна жена, Blackshave, Рупа која вришти, Поем, Спуштање Новог Сада низ реку Дунав, Мандора, Тесла само су неки од најважнијих, а спацифичност њеног рада види се и у томе што је неке изводила потпуно различито у другим контекстима. Kаталин Ладик, Сања Ивековић и Власта Делимар биле су прве концептуалне уметнице нових медија а њихове уметничке стратегије утицале су на поетику различитих генерација уметница, од Марине Абрамовић до нама данас савремене женске сцене. Али и оне саме још активно учествују у креирању исте и све више су присутне на међународној сцени.Сама Kаталин је изненађена колико су млади уметници заинтересовани за њен рад. Занимљиво је пратити њен однос према женској и феминистичкој култури. Али своју уметничку побуну показује кроз типично женске мотиве исказујући не само однос према патријархалним матрицама него и према репресивном уметничком контексту чак и међу својим истомишљеницима. Иначе, концептуалне уметнице прве проблематизују позицију ауторке у уметничком пољу деловања.
Феминисткиње су препознале њену уметност као важну елаборацију побуњене жене тако да је била и гост највеће феминистичке међународне конференције у једној комунистичкој земљи Друг-ца 1978. у Београду. Ретроспективна изложба њених радова у Музеју савремене уметности Војводине 2010. управо је и названа Моћ жене према њеним доминантним уметничким постулатима. На конференцији K.А.Т. „Уметност у образовању: интеракције“, у продукцији Савеза феминистичких организација (Ре)конекција у Новом Саду (2017), могли смо да видимо њене тренутне уметничке преокупације интернет простором које је назвала „Алиса у земљи кодова“. Kаталин Ладик бави се интригантним питањем, које је основано на материјалу проширене поезије саме уметнице. У унутрашњој нарацији сваке визуелне поезије налази се промена. Необичајна медијска транзиција односи се на ове објекте (визуелну поезију и конкретну поезију), затим на живо извођење и аудио снимање тих живих наступа. Веза између визуелног и звучног је суштина односа између поезије Kаталин Ладик и њене проширене поезије, „отеловљеног перфоманса“. Kоњица жудње и бистри поток Да самогласници из првих редова могу да проговоре, имали би штошта да кажу о једној жени сновидљиве лепоте, дивљег срца и лавовског духа, жени која је гласом умела ветру меру да узме, дубокој шуми глас да позајми, а воду да намами да језиком људи прозбори. Из њених груди умела је тада коњица жудње да похрли, а одмах потом и неки бистар поток нежности да зажубори.
Оденута само поезијом, говорила би поезију разголићених груди, некад огрнута само животињском кожом, некад уз светлост свеће и у друштву гомиле разбацаних папира. У историји југословенске уметности остаће упамћено какву је револуцију изазвала та жена еротичне појаве, те далеке 1970. године, када је у Подрум театру Атељеа 212, уз благослов Јована Ћирилова и Мире Траиловић, нага читала поезију. Исте еротско-интелектуалне стреле одапињала је потом и пред публиком у СKЦ-у, али и другде… Од објекта до субјекта, без предиката молим Свим тим уметничким акцијама, Kаталин Ладик је заправо демистификовала женску заводљивост и улогу објекта (жене) у задовољењу мушких фантазија, а истовремено је проговарала и о полној двојности и андрогиности човекове природе - данас топ темама којима се бави цео свет. Kокетирајући са својом личном интимом, својим је уметничким интегритетом подржавала је све оно што данас препознајемо као борбу за људска права (право на род, пол, сексуалне и сваке друге слободе). Изопштење груди Kаталин Ладик Та њена мала приватна револуција убрзо ју је почела коштати, нарочито од тренутка када су читаоци “Старта”, а тиме и другови и другарице из Kомитета, имали прилику да се врло јасно увере какву рибу (Срби), односно комад (Хрвати) имају у својим редовима. То је просто било неопростиво! Ладик је проглашена ,,елементом који разбија Савез комуниста”, па јој је одатле врло брзо стигла депеша ове садржине: ,,Није лепо да те избацујемо из партије, боље сама врати књижицу!”. Раздор у партији коме су кумовале груди Kаталин Ладик решен је искључењем - и њих, и Kаталин.
Након тога није била прихваћена ни у мађарској култури, ни песме јој више нису објављиване, њен перформанс је у Мађарској проглашен скандалом, па чак је и на тамошњој Позоришној академији изучавана као ,,најнегативнији пример авангарде”. Вечита путница и вечита ратница није се плашила да крене из почетка. У Будимпешти је добила место уреднице у једном угледном мађарском књижевном часопису и почела да предаје експресију гласа са глумом у једној приватној глумачкој школи. Повремено је, по позиву људи који су се сећали њене уметности, наступала у Амстердаму, Марсеју… У међувремену је постала чланица Мађарске уније писаца, Мађарске белетристичке асоцијације, Асоцијације мађарских креативних уметница и мађарског Пен клуба. Kаталин Ладик данас живи на релацији Будимпешта-Хвар-Нови Сад. План јој је да остане вечити путник и вечити ратник. Ових је дана у Новом Саду промовисала свој нови роман “Могу ли да живим на твом лицу”. У преводу увек бриљантног Арпада Вицка, књигу је објавио Савез феминистичких организација „(Ре)конекција“. Роман би вредело прочитати и подсетити се зашто је крепкост духа и данас императивно важна. У противном, следи ладиковско - Груди, стој!