Рајко Петров Ного (Борија, 13. мај 1945. - Београд, Србија, 28. новембар 2022. године) српски је песник, есејиста и књижевни критичар. Редовни је члан Академије наука и уметности Републике Српске и члан Сената Републике Српске. Рајко Петров Ного је рођен по завршетку Другог светског рата, од оца Петра и мајке Стане, у Загорју, у старој Херцеговини. Старином је од Рашевића (где припада и Марко Миљанов) из племена Кучи у Црној Гори. Средње име Петров узео је по оцу. Презиме Ного је узето од једног надимка Рашевића. Као дечак дошао је из родних Борија у Сарајево и ту започео школовање. Након основне школе завршио је Учитељску школу у Сарајеву, дипломирао је Југословенску књижевност и српскохрватски језик на сарајевском Филозофском факултету, а магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Радио је као уредник у издавачком предузећу „Веселин Маслеша“ 1972-1982, затим као уредник београдског БИГЗ-а 1982-1999. године. Преселио се 1982. године из Сарајева у Београд. Од 2000. године предаје поезију и критику на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. За дописног члана Академије наука и уметности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године. Члан је Удружења књижевника Србије. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности. Члан је првог сазива Сената Републике Српске од 1997, а поново је изабран 9. априла 2009. године. Рајко Петров Ного српски песник, есејиста и књижевни критичар преминуо је 28. новембра 2022. године, у Београду, у 78. години.
Добитник је 23 награде: Награда Петар Кочић, Бранкова награда (1968), Змајева награда (1978), Награда Бранко Миљковић (1989), Награда Вукове задужбине (2003), Жичка хрисовуља (2003), Награда Јован Дучић, Награда Бранко Ћопић, Награда Алекса Шантић, Награда Десанка Максимовић (2009), Награда Исидора Секулић, Награда „Ђура Јакшић“, Награда Милан Ракић, Награда Скендер Куленовић, Виталова награда „Златни сунцокрет“, Награда Меша Селимовић, Награда Ђуро Дамјановић (награда Удружења књижевника Српске за књигу Запиши и напиши која му је додељена 2012. године), Награда „Деспотица мати Ангелина“ (2015), Награда Јелена Балшић (2019) и Дисова награда (2020).
До краја 2007. објавио је 52 књиге. Поезија - Објавио је збирке песама: Зимомора (1967), Зверињак, (1972), Родила ме тетка коза, пјесме за дјецу (1977), Безакоње (1977), Планина и почело (1978), Колиба и тетка коза, пјесме за дјецу (1980), На крају миленија (1987), Лазарева субота (1989), Лазарева субота и други дани (1993), На капијама раја (1994), Лирика, (1995), Мало документарних детаља (1998), Нек пада снијег, Господе (1999), Најлепше песме Рајка Петрова Нога (приредио Ђорђо Сладоје, 2001), Неодремано око (2002), Није све пропало (2004), У Вуловоме долу (изабране и нове пјесме, 2005), Јечам и калопер - глоса, (2006), Не тикај у ме (2008) и Човек се враћа кући (избор, 2010). Критике, есеји и студије - Дела Рајка Петрова Нога (пет књига): Песме, Песме и ноте - Песме за децу, Есеји, Критике, Антологија српских јуначких песама, Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, Српско Сарајево (2003), Антологија Српске јуначке песме, (десет издања), Антологија новијег српског песништва, Слово, Врбас (1998), Јеси ли жив, (1973), Обиље и расап материје (1978), На Вуковој стази (1987), Сузе и соколари (2003), Запиши то, Рајко, Запиши и напиши, Београдска књига, Београд (2012), Пјесме Алексе Шантића, Поезија Јована Дучића, Поезија и проза Бранка Ћопића, Очи на оба света, избор из поезије и путописне прозе Јована Дучића, Сонети и поеме Скендера Куленовића (2010) и Приче код воде Ћамила Сијарића.
