Гојко Ђого (Влаховићи, општина Љубиње, Краљевина Југославија, 1. новембар 1940.) српски је књижевник, песник и есејиста. Редовни је члан Академије наука и уметности Републике Српске и Сената Републике Српске, као и Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра. Гојко Ђого је рођен у јесен 1940. године, у Херцеговини. Основну школу је похађао у родном месту Влаховићима, а гимназију матурирао у Стоцу. Дипломирао је 1964. године на катедри за Општу књижевност са теоријом књижевности Филозофског факултета у Београду. Радио је две године као новинар у листу ,,Дуга", па је постао уредник књижевне и издавачке делатности у Дому омладине Београда. Уређивао је едицију ДОБ и био водитељ књижевних трибина. Касније је извесно време био директор Издавачко-књижарске агенције ,,Тачка". Јавља се и као оснивач и уредник књижевног часописа Књижевна реч. Прву књигу (и то песничку) под насловом Туга пингвина, објавио је 1967. године у Београду. Ова фотографија, које нема на нету а редакција Библиофонотеке је ексклузивно објављује из своје регистратуре, снимљена је на књижевној вечери Гојка Ђога, у Народној библиотеци Др Душан Радић, у Врњачкој Бањи, 3. августа 1992. године, који је тада био гост јубиларних ХХ Врњачких културних свечаности. Ова емисија је рођендански поклон Гојку Ђогу, великом песнику ћирилице и српског језика од редакције Библиофонотеке.
Пише поезију, есеје, књижевнотеоријске и критичке текстове. Објавио је, у више издања, књиге пјесама: Туга пингвина, Видици, Београд. 1967; Модрица, Матица српска. Нови Сад, 1974; Kукута, Рад, Народна књига. БИГЗ, Београд, 1977, 1978; Вунена времена, Просвета. Београд, 1981, Наша реч, Лондон, 1981, 1982, СK39 БИГЗ? Београд, 1992, 1994; Изабране и нове песме, Филип Вишњић, Београд, 1986, 1987, 1990; Црно руно, Просвета, Београд, 2002; Вунена времена са Оптужницом и Одбраном на суду, Београдска књига, Београд, 2005; Kукутин врт, изабране и нове песме, Графо-марк, Лакташи, 2009; Вунена времена, процес и коментари, 1–2, Службени гласник, Београд, 2011, и књигу есеја Поезија као апокриф, Завод за уџбенике, Београд, 2008. године. Завод за уџбенике и наставна средства из Источног Сарајева објавио је 2006. године. дела Гојка Ђога у четири књиге: Песме, Есеји, Попудбина, Одбрана поезије. Песме и есеји преведени су му на петнаестак језика: енглески, француски, немачки, руски, шпански, румунски, пољски, чешки, словачки, шведски, мађарски, турски, албански, македонски, словеначки... Добио је књижевне награде: Награда Удружених издавача (Рад, Народна књига, БИГЗ) за књигу године (1977), Милан Ракић (2002), Бранко Миљковић (2002), Лаза Kостић (2003), Петровдански вијенац (2007), Велика Базјашка повеља (2010), Огледало српско (2010) и Жичка хрисовуља (2012).
Током 80.-тих година прошлог века Гојко Ђого се истакао као дисидент и противник комунистичког режима. Гојко Ђого је 1981. године осуђен на две године затвора због збирке песама Вунена времена којом је наводно ,,извршио дело непријатељске пропаганде" као и „вређао лик и дело Јосипа Броза Тита“. Београдска просвета је априла те године одштампала тираж књиге, која је међутим 25. маја 1981. године повучена и уништена. Песник је ухапшен 29. маја а потом судски процесуиран. Пресуда је затим била преиначена од стране Врховног суда у Београду на годину дана. Издржао је једним делом затворску казну а по изласку из тамнице неколико година је био у изолацији и није могао објављивати дела нити јавно наступати. Гојко Ђого је један од тринаест интелектуалаца који су 1989. године обновили рад предратне Демократске странке. Био је један од оснивача и уредник, поново покренутог политичког листа Демократија. Гојко Ђого, који је 1991. године био председник Удружења Срба из БиХ у Србији. Гојко Ђого живи и ради у Београду. За дописног члана Академије наука и уметности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997. године, а за редовног 21. јуна 2004. Године. Гојко Ђого је био члан првог Сената Републике Српске од 1996. године. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности. Члан је Српског ПЕН центра и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” (од 2012. године) у којем се налази и Збирка књижевника Гојка Ђога. Добитник је више награда за свој рад, међу њима је и Награда Јован Дучић 2016. године, грамата Песничке републике и друге. Његов син је помоћник режије и редитељ Балша Ђого.
