Предраг Пајдић (рођен је 1965. године) је уметник, историчар уметности и кустос. Оснивач је и уредник блога о уметничкој фотографији „The Pandorian“, а његов рад је приказан у иностранству и на самосталним и групним изложбама широм света. Такође пише и предаје о савременој уметности, фотографији и моди. Пајдићеви родитељи су Срби из Славонског Брода, СФР Југославија. Једно је од троје деце. Као дете био је фасциниран својим дедом, талентованим произвођачем гајди, виолина и сатова са кукавицама и оцем који је водио успешну компанију од ливеног гвожђа. Његова креативна радозналост почела је у раном детињству и обухватала је низ утицаја. Као дете, опонашао је птичије песме, сакупљао перје, печурке, цвеће и разговарао са биљкама и животињама.
Након средње школе, коју је завршио у Врњачкој Бањи, преселио се у Лондон да студира модни дизајн на Central St. Martins College of Art and Design, на коме је дипломирао 1994. године. Такође је похађао Courtauld Institute of Art где је магистрирао историју уметности. Након дипломирања, почео је да експериментише са материјалима од шљокица до тоалет папира за креације које су се појављивале у видео клиповима, на позорницама, у филмовима и у њујоршком Метрополитен музеју. Поред уметничких публикација, продукције изложби и путовања, Пајдић надгледа Пандоријан, који месечно прима више од 1,5 милиона посетилаца. Портрети људи које Пајдић среће и открива на својим путовањима уткани су у наратив блога. Пајдић је рекао да више воли да фотографише људе које упознаје него професионалне моделе због лепоте коју налази у сваком појединцу.
За сваку тему, Пајдић бира цитат или време у историји како би му то била основа уметничке режије снимања. Резултат више личи на онлајн есеј у форми фотографије. Године 2011. Пајдићев дебитантски рад је „Живела, о, живела, слобода!“ на визуелном наративу о Грчкој, којим привлачи међународну пажњу због вековних ношњи у комбинацији са одећом локалних дизајнера. „На први поглед Атина изгледа потпуно хаотично, али онда схватите да постоји метод за њено лудило и, на неки чудан начин, све функционише“, каже Пајдић. Током фотографисања, Пајдић је провео време лутајући Атином скупљајући више од 10.000 снимака и посматрајући градске контрасте. „Био сам суочен са две веома супротстављене стране града: једна је била савремена и млада, а друга је била древна, прожета историјом од које не можете побећи. Кунем се, када сам први пут отишао на Акропољ, осетио сам да сам ближе небу него икада у животу“. Али уместо да се фокусира на разлике, покушао је да открије мостове који повезују два света: „Био је то као непрекидни дијалог у мојој глави, и то је оно о чему се ради у овом пројекту“, додаје Пајдић. Као и многи други његови пројекти и овај је направљен искључиво за веб. Пајдић је рекао да верује да је интернет уметницима олакшао да одмах поделе своје радове, уместо да чекају да га галерије прикажу.
„Када сам први пут почео, било је некако тешко одвојити се од свог посла, али данас је све у вези са дељењем. Живимо у тешким временима и ако могу да допринесем 0,00000001 поена лепоте овом свету, желео бих да то урадим што брже могу и ништа не може да победи интернет по брзини. То је спектакуларна платформа за уметнички рад и не морате да чекате да галерије покажу ваш рад. Можете то сами да урадите овде, одмах”, изјавио је Предраг. Пајдић на крају одбацује идеју да га дефинише једна ствар. Једном је рекао да се „увек бунио против идеје да се специјализује за једну ствар и да се тиме бави до краја живота. Нема ништа лоше у томе, наравно и потребни су нам стручњаци али верујем да смо способни да научимо много различитих ствари. Суочавање са стереотипима ми је увек било веома тешко. Када бих морао да наведем једну професију за себе, онда заиста не знам шта би то било.”
Пајдићеви поданици су или дугогодишњи пријатељи, или новостечени пријатељи за цео живот. „Понекад бих могао бити инспирисан књигом коју сам прочитао или особом коју сретнем. Углавном се то дешава у тренутку када сретнем особу која би била на мојој слици. То је скоро као алхемија између двоје људи, хемија између мене на једној страни камере и особе коју снимам. Понекад бих имао почетну идеју, али бих на крају снимио нешто сасвим друго. Често остављам ствари за последњи тренутак. Без много контроле и планирања постоји простор у коме се магија може десити”, прича Предраг. Пајдић је рекао да су његови инспиративни извори Леонардо да Винчи, Кристијан Диор, Кристобал Баленсијага и Жан Кокто. Емисије и изложбе Пајдићевих уметничких дела налазе се у Британском музеју у Лондону и Метрополитен музеју у Њујорку. Био је и један од судија на престижном јужноафричком такмичењу.
