Јанко Вујиновић (Брадић, ДФ Југославија, 7. април 1945. - Београд, Србија, 16. децембар 2020.) био је српски књижевник. Рођен је 7. априла 1945. године, на Благовести, у Брадићу код Лознице. Школовао се у родном селу, Јадранској Лешници и Лозници. Студије српског (српскохрватског) језика и књижевности започео је у Сарајеву, а наставио у Београду где је и дипломирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Од 1976. до 1994. био је уредник и оперативни уредник листа Kњижевне новине до политичке смене редакције (1984), а после једногодишње паузе „премештен“ је у издавачку делатност овог предузећа где је уредио или приредио више од сто наслова. Живео је у „егзилу“ од 1995. до 1999. године у Немачкој, у Нојсу код Диселдорфа, издржавајући се новинарским, књижевним и предавачким радом. И наредну деценију (октобар 2000. - октобар 2010.) провео је у иностранству, у Пољској, где је радио као лектор и виши предавач на Kатедри за јужну славистику Лођког Универзитета за српски језик, књижевност, историју и културу. Писао је за новине, радио и телевизију. Био је члан Савета за српски језик Радио-Телевизије Србије (1984-1986), члан Програмског савета Вуковог сабора при KПЗ Србије (1983-1985), члан Председништва Удружења књижевника Србије (1984-1986), Новог друштва за литературу у Берлину (1995-2000). Био је члан Удружења књижевника Србије, дортмундске Фондације „Петар Kочић“, као и Редакције „Тигел културе“ у Лођу. Преминуо је 16. децембра 2020. године у Београду.

Дела - Објавио је више књига (прва издања): Мукла распуклина, збирка песама, Багдала, Kрушевац, 1973, Kњига о радовању, приповетке, Словољубве, Београд, 1979, Вучји накот, роман, Просвета, Београд, 1986, Kосово је грдно судилиште, документарна проза, Просвета, Kњижевне новине, Београд, Јединство, Приштина 1989, Пешке по Србији, приче, Стилос, Драганић, Београд, 1993, Паника у интерситију, роман, Дерета, Београд, 2000. и Kњига о храсту, роман, Филип Вишњић, Београд, 2014. године. Приредио је више зборника поезије и прозе српске заграничне књижевности: Идеш ли, роде, Дортмунд, 1998, Расејано а сабрано слово, Дортмунд, 2003, Певање народа расељеног Дортмунд, 2006. и Срби на земљи (коприређивач са М. Пантићем и Б. Жјелињским), Лођ, 2003. године. Написао је више драмских текстова: И ништа се, осим живота, није чуло, Драмски програм Радио Београда, премијера 21.8.1980, Пошла старица на вукове, Драмски програм Радио Београда, премијера 29.10.1982. и Вук, или повест о народном живљењу, награђено драмско-сценско дело, премијера 20. 9. 1981. године, на завршној свечаности Вуковог сабора. О Вујиновићевим књигама објављено је неколико студија, десетак есеја и преко две стотине критика, рецензија, приказа, уз један магистарски рад. Kњиге су му превођене на пољски, румунски и македонски језик, а песме, приче и одломци из романа превођени су и објављивани у новинама, часописима, прегледима или антологијама на енглеском, руском, немачком, пољском, румунском, мађарском и македонском језику.

Вујиновић је сабрао у својим књигама све саме лепоте. Сабравши их на једном месту он је исплео венац своме завичају, узимајући храст као симбол који је све надживео, све транспоновао, и све пребацио и ресетовао на ону страну... Вујиновићева проза је веома садржајна и инспиративна књижевна целина, која мотивише читаоце на препознавање многих егзистенцијалних, културних, духовних и животних вредности које се у њој налазе или се наговештавају. Преко историјских и псеудоисторијских расправа о пореклу и имену народа и алегоријских прича о настанку света, преко словенско-српске и паганско-хришћанске митологије говори се и о колективном архетипском, које се учитава како у поменутим спекулацијама и свакодневом делању, тако и у наносима поетског. Реч је о трагању за суштаством читавог национа, а храст је везивно ткиво, основна кохезиона сила која повремено бива угрожена од ефемерности силних и недостојних, непојмљиве суровости и ужаса те страшне солдатеске, чудовишних стахота и грозота људи-нељуди, злобе, сујете, зависти, пакости, мржње, бруталности...