Никола Стојановић (Душаново, Лесковац, Окупирана Србија, 4. мај 1942. - Београд, Србија, 5. јануар 2021.) био je југословенски и српски филмски редитељ и сценариста. Школовао се у Белој Цркви, Београду и Титограду. Дипломирао је на Архитектонско-урбанистичком факултету у Сарајеву 1962. године. Аматерским филмом се бавио од 1964. до 1967. године у оквиру Кино клуба Сарајево. Са аматерским филмовима Блуз, Торзо и Драга Ирена постиже успехе на домаћим и међународним аматерским смотрама. На професионалном филму дебитује после вишемесечног студијског боравка у Паризу и то 1969. са краткометражним играним филмом У кухињи. Овај филм је награђен Специјалном дипломом за режију на фестивалу у Београду. Режирао је 6 кратких играних филмова (вишеструко награђивани у земљи и иностранству), 2 документарна филма, 5 дугометражних играних филмова а за ТВ Сарајево реализује већи број документарних емисија и 2 тв играна филма. На 31. Фестивалу филмског сценарија, у Врњачкој Бањи, 11.-15. август 2007. године (организатор Културни центар), специјалну награду града домаћина за допринос фестивалу добио је Никола Стојановић, редитељ филма ,,Belle epoque''.

Године 1970. режира први дугометражни играни филм Драга Ирена који је на фестивалу у Пули добио дебитантску награду листа Студио. Затим 1974. године ради Поленов прах који је награђиван у Загребу, Пули и Нишу. Добитник је награде за режију филма Од злата јабука 1987. године на 25. међународном фестивалу филма за омладину у Шпанији. За све своје филмове писао је сценарија. У оквиру Кино клуба Сарајево био је један од оснивача филмског часописа Синеаст. Предавао је историју филма на Академији сценских уметности у Сарајеву до 1992. године када услед ратних дејстава напушта Сарајево и запошљава се у Новом Саду где на тамошњој Академији уметности од 1995. године предаје историју филма. Један је од поштовалаца дела Акира Куросаве на чијим делима је одбранио докторску тезу на ФДУ. Од 2002. године једно време је редовни професор историје филма на ФДУ у Београду. Брат му је био сценариста Велимир Стојановић, чији је син познати позоришни и филмски редитељ Горчин Стојановић. Филмографија: 1969. - Рам за слику моје драге, 1969. - У кухињи, 1970. - Драга Ирена, 1971. - Између, 1974. - Поленов прах, 1975. - Хакари, 1977. - Аутограм, 1978. - Поглед у ноћ, 1980. - Чин, 1981. - Увиђај, 1981. - Жеђ, 1982. - Триптих, 1984. - Велики таленат, 1985. - Ребус, 1986. - Од злата јабука, 1987. - Алтернатива, 1990. - Последњи валцер у Сарајеву и 1995. - Крај миленијума. Последњи валцер у Сарајеву или Лепа епоха (франц. Belle epoque) је југословенски филм из 1990. године. Режирао га је Никола Стојановић, који је написао и сценарио уз сарадњу Небојше Пајкића. Иако је филм снимљен 1990. године чекао је премијеру све до 2007. године на Фестивалу у Новом Саду. Последњи валцер у Сарајеву је осврт на време бурних дешавања на Балкану - између 1910. и 1914. године - из визуре првог босанског филмског сниматеља Антона Валића. Њега је покретним сликама опчинио француски сниматељ Луј де Бери, који је у Босну донео прву филмску камеру. Филм прати Валићево сазревање и причу о Сарајеву, освојеном новим начином живота - аутомобилима, кабареима, декаденцијом, шпијунима, профитерима. Прича прати време пред Први светски рат, атентаторе и припреме за атентат на Франца Фердинанда који ће бити увод у катастрофу општих размера, али и одрастање и сазревање Антона Валића. Ова „драматична комедија“ завршава се атентатом 28. јуна 1914. у Сарајеву, који је Валић снимио, оставивши у историјској архиви аутентичне снимке. Извршни продуцент Михаило Тодоровић је открио као је филм могао да буде заувек уништен: Филм је снимљен још 1990. године, а обрада је почела 1991. године, пар месеци пре рата у Босни и Херцеговини. Током опсаде Сарајева, постојала је велика опасност да снимљени материјал буде уништен. Филмски негативи били су у „Јадран филму“ у Загребу, а радни материјал у „Босна филму“ у Сарајеву. Онда је продуцент Бакир Тановић одлучио да материјал узме, пребаци га у своју кућу и тако сачува од уништења. Колико је тај његов потез био судбоносан за филм, говори и податак да су током рата сви радни материјали у „Босна филму“ уништени. Од злата јабука је југословенски филм из 1986. године. Режирао га је Никола Стојановић који је написао и сценарио заједно са Велимиром Стојановићем и у сарадњи са Миленком Вучетићем. Ово је, иначе, последњи филм Павла Вуисића. Херцеговачка породица је прве године после рата одлучила да крене пут Војводине у колонизацију. У питомини војвођанског амбијента их чекају нова искушења која нису нимало лака. Судбине појединих чланова породице трагично се ломе. На 33. Пулском филмском фестивалу, 1986. године, глумица Нада Ђуревска награђена је за женску епизодну улогу у овом филму.