У четвртак 17. маја у 1900 у салону библиотеке у склопу циклуса трибина о знаменитим Врњчанима биће одржана трибина о ђенералу Јовану Белимарковићу (1827 - 1906). О личности и делу ђенерала Јована Белимарковића говориће Огњан Топаловић.
Јован Белимарковић рођен је 1. јануара 1827. године у Београду од оца Павла, цариника београдског ђумрука и мајке Стојанке. Основну школу и гимназију је завршио у Београду. Започео је студије на правном факлутета Лицеја у Београду, а затим је годину дана студирао филозофију у Берлину. У војску је ступио септембра 1846. године. Као државни питомац упућен је на школовање у Пруску. У Берлину је био слушалац Артиљеријско-инжењерске школе. Школовање је окончао 1852. године.
Био је наставник на Војној академији у Београду 1852-1859. године, када је постављен за време друге владавине кнеза Михаила за директора Артиљеријске радионице Тополивнице у Крагујевцу где је остао до новембра 1861. године. Тада је дао оставку на војну службу и преведен у резерву. Као вршилац дужности управника града Београда 1858. са либералима ради на збацивању Александра Карађорђевића и повратку Милоша Обреновића. На тој дужности се задржао кратко, од 30. новембра 1858. до 11. фебруара 1859. године. Поново враћен у активну службу у време турског бомбардовања Београда, јуна 1862, када је постављен за команданта одсека одбране Београда. По престанку ратних догађаја, 27. јула 1862, постављен је за начелника Штаба команде Стајаће војске. За инспектора инжењерије и помоћника министра војног постављен 1865. године. На дужности министра војног и грађевина, у кабинету Ђорђа Ценића, налазио се од 21. јуна 1868. до 17. јула 1869. године.
У новообразованом кабинету Радивоја Милојковића на истој дужности био је од 17. јула 1869. до 10. августа 1872. године. Падом намесничког режима 1872. окривљен је за злоупотребе, али је ослобођен одлуком Народне скупштине. У кабинету Миливоја Блазнавца (10. август 1872 — 2. април 1873) био је министар грађевина, до изнендане Блазнавчеве 23. марта 1873. године смрти када га замењује до оставке кабинета, 2. априла 1873. године. Одређен је, затим, за државног саветника и на тој дужности остао је до јануара 1875, када је пензионисан. Поново реактивиран 9. јуна 1876. године, када је Влада одредила да као војни повереник отпутује у Црну Гору ради извршења појединих чланова Војне конвенције са Црном Гором из маја 1876, где се задржао до почетка 1877. године.
У предвечерје Другог српско-турског рата, по произвођењу у чин генерала 21. новембра 1877, постављен је за команданта Шумадијског корпуса. За ту дужност одређен је указом Владе од 27. новембра 1877, са задатком да угуши војну побуну у Лепеничком и Јасеничком срезу Крагујевачког округа. Ово решење није ступило на снагу, укинуто је 30. новембра 1877, а новим решењем Владе, са истим датумом, послат је на границу према Турској. Белимарковић је успешно командовао војним јединицама у Другом српско-турском рату. Учествовао је у ослобођењу јужних делова Србије, до Врања и Грделице.
У марту 1880. упућен је у војнодипломатску мисију, са задатком да издествује пријем једне групе млађих официра на школовање у Пруску. Овај задатак успешно је привео крају. Пензионисан је поново, на свој захтев, 19. јануара 1882. године и преведен у резерву. Краљ Милан га одређује за једног од краљевских намесника пре абдикације 22. фебруара 1889. године. Као одлучан противник радикала, Белимарковић је после смрти другог намесника Косте Протића био, заједно са првим намесником Јованом Ристићем, против избора Николе Пашића за намесника.
На положају намесника остао је до 1. априла 1893, када је малолетни краљ Александар Обреновић прогласио себе пунолетним, збацио либералну владу и довео на власт радикале. Његовим ступањем на престо Белимарковић је разершен ове дужности и по трећи пут пензионисан. Када је краљ Александар привремено укинуо Устав 24. марта 1903, поново је враћен у активну службу, али сменом династије, 1. јуна исте године поново је и коначно по четврти пут пензионисан.
Преминуо је 16. августа 1906. у Врњачкој Бањи.
