У понедељак 21. јуна у Галерији врњачке библиотеке биће постављена изложба акварела Митра Петковића.
Акварели Митра Петковића одишу свежином и радошћу. Разиграна светлост нас обузима и силовито привлачи неким питомим екстеријерима и портретима. Шарм његових радова јесте у томе што они немају амбиције монументалности, већ разоружавају својом скромношћу. Лепота је у ваздуху, у хватању атмосфере. Лепота је у искрености и једноставности. Инспирацију налази у највећим српским манастирима, као и у људима који су подједнаки стожери и борци српског Православља, али и у свакодневници и природи која га окружује. Мотиви које Митар слика често су повезани и са Врњачком Бањом. Боје које преовлађују у његовим радовима производе спокој и свест о складу, у ономе ко их посматра. Зелена, плава, жута, окер ... све то прошарано белим површинама, заједно чини јединствену целину која опушта и одмара.Акварел, сликарска техника која чини се, има најмање претензиозног у себи, једна је од најстаријих врста сликања. Сама реч акварел изведена је из речи аqуа, дакле у буквалном преводу – водена боја. Ова техника позната је још у старом Египту, где се сликало на папирусу и у Кини где се радило на папиру и свили. Познат је и у старом Јапану, Индији и Персији, старој Грчкој и Риму. Екстензивна употреба водених боја почиње са ренесансом, када је немачки ренесансни уметник Албрехт Дирер прославио њихову употребу у својим радовима. Још нека од имена која су прославила акварел јесу Теодор Жерико, Ежен Делакроа, Пјер Огист Реноар, Пол Сезан ... Акварел можда никада није успео да се наметне као доминантна сликарска техника, али у томе и јесте његова суштина. Он са своје помало маргиналне позиције посматра свет и ненаметљиво наставља да плени својом светлосном играријом.
Митар Петковић рођен је 7.11.1958. године у Сремској Митровици. Замислимо за тренутак шта је било прво што је угледао и спознао у овом „најлепшем од свих светова“. Угледао је новембарске кише, толико драгоцене за уметност. Можда су баш те прве слике у његовој глави, замућене титравим кишним капљицама, Митра навеле да се после много година рада у свим вајарским и сликарским техникама, врати својој давно зачетој љубави – акварелу. Школовао се у Сремској Митровици поред Саве и у Великом Зворнику, поред Дрине. И опет би неки биограф (они су склони повезивању лика и дела) лако могао да препозна утицај све те силне воде која га је ненаметљиво пратила кроз живот, на његов одабир баш водених боја, када ради радове за „своју душу“. Академију примењених уметности завршио је у Београду. Убрзо после тога љубав га води у Врњачку Бању, место пастелних боја и набујале разигране природе. Живео је и на мору, опет вода, па се враћа у Бању. Радио је као слободни уметник и заједно са својом женом Дудом одгајао троје деце, Јовану, Луку и Наду.Тренутно живи на релацији Београд – Белегиш, на Дунаву. Наиме, у Београду још увек ради као вајар у Заводу за израду новчаница и кованог новца Топчидер, а у Белегишу ужива, гледајући како оно што посеје ниче и сликајући аквареле.Још увек највише воли када пада киша.
