На почетку Житија преподобног оца Антонија Великог свети Атанасије Велики говори о томе како је овај велики египатски Авва у узрасту од осамнаест или двадесет година остао без оба родитеља, сâм са млађом сестром о којој је морао да се брине. Није прошло ни шест месеци од смрти родитеља му, а он је идући по обичају у храм Господњи, на путу тамо почео размишљати о томе како су апостоли оставивши све пошли за Спаситељем, како су верујући продавши сво своје имање доносили новце к ногама апостолâ да би ови могли бринути о потребитима. Са таквим мислима у души ушао је у храм. А тамо је управо у том тренутку читано оно место из Еванђеља по Матеју на коме Господ говори богатоме младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт 19,21).

Антоније, разумевши да су те речи управо њему свише казане, одмах отиде из храма и сву своју земљу дарова становницима свога села, све остало што је имао продаде, а паре даде потребитима, дабоме део остави сестри.

Житије преподобног оца нашег Антонија постало је узор за тај литерарни жанр, а ово место – опште.

Кад човек данас гледа животе савремених хришћана стиче утисак да се некако десило да огромна већина идући по обичају у храм Господњи тамо дође кад се чита Прокимен Принесите, принесите синови човечији, принесите Господу синове овнова (Пс 28).