Кажу да је Платон као млад писао трагедије. Када је упознао Сократа, међутим – спалио их је. Зашто? Зато што је уживо срео јунака трагедије. Тако је о њему и писао. Типичан јунак трагедије по правилу дозна своју судбину од пророчишта. Када је чује, упорно покушава да је избегне, но тим својим покушајима само се још више уплиће у неумољиви след догађаја који га воде ка унапред предсказаном исходу. То је структура већине трагедија. Трагичност и јесте у томе што се судбини не може умаћи.

Сократ раних Платонових дијалога је управо то. Он је чуо од пророчишта у Делфима како је он најмудрији човек. То што је чуо страшно га је заинтригирало (бар тако тврди код Платона), и он креће да демантује глас пророчишта. А намерио је да га демантује тако што ће пронаћи мудријега од себе. Иде најпре политичарима, па онда песницима и на крају занатлијама (привредницима) и – разговара са њима. Ти разговори (а то су чувени сократски дијалози) убедили су га да сви ти људи, додуше, изгледају мудри како другима тако и сами себи (себи нарочито), али да то ипак нису. Тако је и он, као и сваки јунак трагедије, био принуђен да се покори гласу пророчишта. То је оно чувено: знам да ништа не знам, које се у тој форми код Платона нигде не може наћи. Јер, сматрао је Сократ, управо по томе што зна да не зна он и јесте мудрији од осталих људи.

Ако се и вама учини да не можете умаћи судбини и да једино знате да ништа не знате, немојте се секирати. Имате добар узор. Само немојте да кварите омладину, може да буде опасно.

Дејан Ј. Лучић