Блажене успомене владика Захумско-херецеговачки Атанасије (Јевтић), тада јеромонах, на 18-ом Међународном скупу слависта — који је у целости био посвећен великом Његошу — 11. септембра, сада већ давне 1988. године, имао је саопштење под интересантним насловом „Његош и патристика“¹. Да је та тема у то време била врло интригатна (и необична), види се по томе што је владика већ на почетку свог излагања осетио потребу да слушаоцима (славистима!) објашњава шта је патристика?! Главна тема његовог излагања било је питање: да ли је, осим (тада свима) очигледног утицаја „живе антике“ на Његоша, постојао и неки утицај на њега живе патристике. Свим поштоваоцима Његоша, посебно његовог чудесног списа Луча микрокозма, топло препоручујемо да прочитају овај владичин текст. Ми смо га читали и тада, а и сада, поново, поводом ове наше скромне изложбе посвећене Лучи.

Велики црквени отац, један од Света три јерарха, св. Јован Златоусти, готово у свакој од својих многобројих сачуваних беседа варира две, за њега очигледно важне, теме: једна је милосрђе, тј. давање милостиње сиротињи, (ту се увек обраћао имућнијима), а друга је апел пастви (и богатима и сиротињи) да се одврате од земље и (ово)земаљских ствари и мисаоно преселе на небо. Навешћемо само један од мноштва примера. У једној од беседа/тумачења на Еванђеље по Јовану, Златоусти каже: „Да победимо, дакле, свет, да трчимо ка бесмртности, да следимо Цара (тј. Христа), да Му подигнемо трофеј победни, да презремо задовољства светска. И нема ту потребе за напорима, (довољно је) да преселимо душу на небо, и сав свет је побеђен. Ако не жудиш за њим (тј. за светом), побеђен је, ако се насмејеш над њим ‒ савладан је. Странци смо и пролазници (у свету), да се не жалостимо, дакле, ни код једне од жалосних ствари“².

Пријатељ владике Атанасија, наш велики песник Матија Бећковић, у предговору за књигу Пустињак цетињски, пјесмотворје његове свијетлости Петра Петровића Његоша, коју је и приредио за штампу, каже: „Ниједан наш дух се никада није са толиким душком задржао у небесима, колико Његош у шест певања Луче, коју је испевао ‘за четири прве неђеље часног и великог поста’, ‘не пуштајући никога к себи’, и не силазећи с небеса“³. И то је заиста тачно. Другим речима, Његош је остварио онај (стални) апел св. Јован Златоустог, и сигурни смо не само током оне „четири прве неђеље часног и великог поста“ преселио душу на небо.

И нама је, сада можда више него икада, потребно да преселимо душу на небо. Надамо се да ће нам ова скромна изложба посвећана великом Пустињаку Цетињском бити подстицај да то и учинимо.

Дејан Јованов Лучић