Велики јелински философ Платон је у дијалогу Држава, на самом почетку седме књиге а кроз уста свог учитеља Сократа, положај човека у овоме свету покушао да објасни чувеном алегоријом „пећина“. Сократ нам ту слика људе у некој подземној пећини, од детињства оковане око вратова и бедара, како гледају само напред, на супротни зид пећине, баш као што ми данас седимо од детињства приковани за екране телевизора, комјпутера, лап топова, таблета и мобилних телефона. То у шта они блену су сенке неких предмета које неки други, неоковани људи проносе иза њихових леђа и при том разговарају међу собом, што они оковани чују, а сенке на супротни зид пећине баца светлост ватре која гори иза и једних и других. Они, пак, слободни пролазе између ватре и окованих. Ти оковани људи, дабоме, сенке и гласове које чују држе за реалност (јер ништа друго не виде и не чују) баш као што и ми то што видимо и чујемо на телевизији сматрамо стварношћу.

Сократ даље свога саговорника Глаукона позива да замисли шта би се десило када би њима једном пошло за руком да се ослободе окова, устану и крену ка светлости. Када би се, како он каже „излечили од незнања“, јер незнање је болест!

Ви немојте да замишљате то, нити шта би се десило када бисте се ви ослободили окова телевизије. Болно је то! Али ипак, запитајте се ко су они људи који проносе разне предмете и разговарају међу собом? Ко ложи ону ватру и ко „ложи“ оковане? Ко је читаву ту ствар режирао и зашто? Можда ва се јаве неки одговори.

Дејан Ј. Лучић