Иронија је начин говорења и исказивања код кога, казујући једно, хоћемо заправо да истакнемо сасвим супротно од онога што дословно кажемо. Њоме се служимо, не знајући то, од малих ногу. Нема тога који још у детињству није своме другу добацио: „Уф, што си паметан!“, желећи да на тај начин каже управо супротно, тј. „Јеси ли ти луд!“

Да нема ироније и сличних „стилских фигура“ ми не бисмо ни могли да разликујемо дословно од неког другог, овде – иронијског значења.

Велики мајстор ироније, ненадмашни учитељ, човек који је иронију, та дако кажемо, измислио, био је Сократ. Величанствени споменик његових иронијом обојених дијалога оставио нам је Платон. Ко хоће да се позабави иронијом, Сократа не може да заобиђе.

Међутим, Сократов пример је важан још због нечега. Он је изгубио главу због ироније. Као и код њему драге ироније, судска оптужба против њега је дословно говорила једно, а сви су знали да се ради о нечем другом. Зато опрезно са иронијом, може да буде врло опасна!