Вести

    Ви сте овде:  
  1. Почетак
  2. Актуелно
  3. Вести
  4. Ускоро  у  БИБЛИОФОНОТЕЦИ: Драган Николић (1943 - 2016)
Вести
Погодака: 303

Предраг „Пепи“ Лаковић (Скопље, Краљевина СХС, 28. март 1929. - Чуруг, СР Југославија, 9. септембар 1997.) је био познати српски глумац. Био је велики боем, индивидуалац, самотњак, повучени сањар, замишљени пецарош са Мртве Тисе. Удавио се на Мртвој Тиси код Чуруга, где је имао викендицу на Бисерном острву, у којој је проводио доста времена. Био је старији од свог брата близанца (Драгана Лаковића) 5 минута и лакши 2 килограма, једва је преживео, али је надживео брата.

Предраг Лаковић припада првој послератној генерацији глумаца који су студирали на тадашњој Позоришној академији у Београду. Kрајем четрдесетих је добио неколико улога у, тада авангардном, Београдском драмском позоришту. До краја седамдесетих, Лаковић је одиграо више од 40 улога у телевизијским пројектима, али филмова које је снимио је могло бити више. Публика га ипак најбоље памти по улози Kосте Павловића из ,,Бољег живота", урнебесног Бобиног ујака из Париза. Последња улога му је била у филму Емира Kустурице ,,Црна мачка, бели мачор", у лето 1997. године. Ту је тумачио расејаног матичара. Нажалост, последњу улогу није завршио - исте године, 9. септембра, трагично је страдао на Тиси. На истој тој реци је провео многе вечери и јутра. Волео је да се осами у својој скромној викендици на Бисерном острву, поред Чуруга. Ту, на Мртвој Тиси је волео да забаци блинкер и самује у миру бачке равнице. Једно поподне је отишао на пецање. Његово беживотно тело су пронашли локални аласи. Удавио се, а приче о томе да је у смрт отишао својевољно никада нису потврђене. Меланхолик благог, сетног погледа, тихог гласа и песничке занесености, усамљеник боемског карактера који свуда око себе наилази само на неразумевање, па и подсмех - три глумца се издвајају када је реч о оваквим ликовима: Слободан Цицо Перовић, Мустафа Надаревић и Предраг Лаковић. Три господина. Три мускетара југословенског глумишта. А овај последњи, звали су га Пепи, био је највећи господин међу њима - чак и када је глумио сточара, машиновођу, чувара, пијаницу, радника, увек је необјашњиво зрачио неким господством, манирима, шармом.

Вести
Погодака: 341

Зоран Ранкић (Дервента, Краљевина Југославија, 9. август 1935. - Београд, Србија, 9. децембар 2019.) био је српски телевизијски и позоришни глумац, првак Београдског драмског позоришта, драмски писац, редитељ афористичар, сатиричар и песник. Широј јавности најпознатији је по улогама Николе Калабића у ТВ серији Последњи чин и Жарка Попаре у ТВ серији Срећни људи. Рођен је 1935. године, у Дервенти, а у Србију је стигао као избеглица током Другог светског рата, у Горњи Милановац. Током похађања гимназије одлучио се да постане глумац, завршио је Средњу драмску школу у Сарајеву 1951. године.

Остварио је више стотина улога на радију, а познат је и по изванредним интерпретацијама поезије на бројним књижевним вечерима. Био је члан Удружења драмских уметника Србије, Удружења књижевника Србије, Удружења драмских писаца Србије и Удружења књижевника Републике Српске, секције сатиричара Удружења књижевника Србије и почасни члан Београдског афористичарског круга.

Поред телевизијских и филмских улога, објавио је неколико збирки песама, драмских дела и књиге афоризама. Иако је 40 година играо у Београдском драмском позоришту и остварио улоге у 26 ТВ филмова и серија није добио ниједну глумачку награду, док је добитник неколико награда за књижевни рад. Најзначајније улоге играо је као Никола Калабић у ТВ серији Последњи чин и као Жарко Попара у ТВ серији Срећни људи. Занимљиво је да је Ранкићев деда бринуо о Николи Калабићу током средњошколских дана, а његов отац се дружио са њим.

Вести
Погодака: 300

Заим Музаферија (Високо, Краљевина СХС, 9. март 1923. - Високо, Босна и Херцеговина, 5. новембар 2003.) био је босанскохерцеговачки и југословенски глумац и просветни радник у родном граду. На филмском платну је дебитовао 1961. године у филму „Узаврели град“ и од тад се остварио у још стотинак филмова и телевизијских серија. Снимао је многе филмове у којима је играо главне улоге, а посебно се истакао у тзв. партизанским филмовима. На 14.-ом  Фестивалу филмског сценарија (Врњачка Бања, 16. - 21. август 1990. године; Организатор: Културни центар Врњачке Бање), Заим Музаферија добио је Специјалну награду града домаћина за допринос фестивалу - златни римски новчић, за улогу подворника Омера у филму „Станица обичних возова“ редитеља Ненада Диздаревића и за улогу учитеља Стојана Кекића у филму „Глуви барут“ редитеља Бате Ченгића.

Вести
Погодака: 389

Гордан Михић (Мостар, Краљевина Југославија, 19. септембар 1938. - Београд, Србија, 11. август 2019.) био је српски сценариста. Био је и редовни професор на Факултету драмских уметности, где је предавао филмски сценарио. Био је супруг глумице Вере Чукић и отац Иване Михић. Потиче из села Поплат у Општини Берковићи. Сахрањен је у манастиру Рајиновац. Књиге: Пас који је волео возове (роман), 1983. Срећна Нова 1949. и друге драме, 1987. Сироти мали хрчки (драма), 1987. Тераса на крову и други сценарији, 1995. Црна мачка, бели мачор; Купи ми Елиота (роман), 1998. године.

 

Вести
Погодака: 412

Предраг Тасовац (Шамац, Краљевина СХС, 9. август 1922. - Београд, Србија, 22. септембар 2010.) је био српски глумац. Рођен је 9. августа 1922. године, у Шамцу, у Краљевини СХС, данас Република Српска, БиХ, а преминуо је 22. септембра 2010. године у Београду. Гимназију је завршио у Београду, студирао најпре на Економском, а потом књижевност на Филозофском факултету. Пресудила је, ипак, склоност ка глуми којом је почео да се бави средином четрдесетих година прошлог века, најпре у Народном позоришту у Београду, па у Културној екипи Прве пролетерске дивизије. Године 1947. постаје члан Београдског драмског позоришта, да би се 1953. вратио у национални театар, којем је остао веран до последњег дана.

Занимљиво је да му је наш нобеловац Иво Андрић поклонио његово родословно стабло, које је нашао у Дубровачком архиву. У тим списима нашао се и податак да је неки шпански племић још у 15. веку дошао са армадом у Боку которску и заљубио се у лепу Бокељку из племена Тасовац. Да би могли да се венчају, цела породица Тасовац је добила шпанско племство.