Вести

Војислав Васја Станковић, глумац (Ниш, Краљевина Југославија, 11. мај 1930. - Ниш, Србија, 14. март 1994.). Отац му је био пекар, а мали Васја је у раном детињству научио да ради тешке послове да би помогао својој сиромашној породици. У зиму 1944. прикључио се народноослободилачкој борби и као курир у Јастребачком партизанском одреду задобио је тешке промрзлине ноге од којих се никад није опоравио и које су се показале фаталнима када је по јакој зими 1994. радио са аматерима у Бијелом Пољу: хитно је пребачен у нишку болницу али лекари нису успели да му спасу живот.

У родном граду је завршио два разреда Трговачке академије (1948), да би потом, 1948-1949, пет семестара студирао у Београду на Академији за позоришну уметност. Дебитовао је на нишкој сцени 1947. а од 1. априла 1952. године је био редован члан Народног позоришта у Нишу. Од 1. 12. 1958. до 30. 6. 1959. године био је ангажован у мостарском позоришту, а од 1. 7. 1959. до 15. 8. 1965. је био члан Драме СНП. Прешавши у слободне уметнике („последњи српски путујући глумац“), живео је у Београду и као глумац и редитељ је радио у позориштима Србије и Босне и Херцеговине (Београдско драмско позориште и театри у Зеници, Крагујевцу, Сарајеву, Зрењанину, Тузли, Зајечару и, наравно, родном Нишу, којем се увек враћао).

Мирза Пашић је оснивач Радне организације „Форум Сарајево”. Мирза Пашић је био истакнути филмски продуцент. Радна организација „Форум Сарајево” је била друштвено кинематографско предузеће за дистрибуцију филмова покренуто почетком ’80.-тих година. У почетку су се бавили дистрибуцијом да би средином ’80.-тих прешли на продукцију играног филма. Њихови филмови су освајали доста награда у иностранству а довољно је споменути филмове Емира Кустурице Отац на службеном путу и Дом за вешање који су освојили Сребрну и Златну палму у Кану а које је продуцирала продукција Форум. Са Форумом су још сарађивали аутори као што су: Никола Стојановић, Златко Лаванић, Мирза Идризовић, Ратко Орозовић, Бењамин Филиповић...

Продукција играних филмова: 1981. Берлин капут, 1981. Лаф у срцу, 1985. Отац на службеном путу, 1985. Ада, 1986. Лијепе жене пролазе кроз град, 1986. Од злата јабука, 1987. Живот радника, 1987. Стратегија швраке, 1988. Азра, 1989. Дом за вешање, 1989. Шведски аранжман, 1990. Глуви барут, 1991. Мој брат Алекса, 1991. Празник у Сарајеву, 1991. Брачна путовања и 2003. Римејк.

Pismo gospodina Arona Albaharija objavljujemo u celosti

Poštovani gospodine Rajiću,

Hvala Vam na  zanimljivim i vrednim prilozima, koji svakako mogu poslužiti povodom nekih naših kulturnih manifestacija. Takođe i sve naše čestitke povodom, evo još malo, pa četiri godine od postavljanja i predstavljanjа Vaše ,,Bibliofonoteke” na sajtu Narodne biblioteke ,,Dr Dušan Radić” u Vrnjačkoj Banji. Svakako vredan projekat koji reаlizujete kroz veliki broj snimljenih epizoda, ali evidentno i potreban, što se može videti i kroz broj pregleda, pa i ,,lajkova” na sadržaje tih emisija. U ime Saveza JO Srbije i svoje lično ime, želimo Vam uspeha u daljem vođenju, osmišljavanju i realizovanju ovoga projekta.

S poštovanjem,

Aron Albahari, stručni saradnik SJOS

Мира Фурлан (Загреб, ФНРЈ, 7. септембар 1955. - Лос Анђелес, САД, 20. јануар 2021.) била је југословенска глумица и певачица, која је живела у Лос Анђелесу. Од 1975. године играла је у многим филмовима и серијама југословенске продукције, од којих су најпознатији били Лепота порока и Отац на службеном путу. У Сједињеним Државама је позната по улози Делен у телевизијској научно фантастичној серији Бабилон 5, као и по улози Данијел Русо, у серији Изгубљени. Добитница је две Златне арене на Филмском фестивалу у Пули. Године 2010. објавила је збирку есеја под називом Тотална распродаја. Награде и признања: Златна арена за најбољу споредну женску улогу на Филмском фестивалу у Пули за улогу у филму Киклоп , 1982. године; Златна арена за најбољу главну женску улогу на Филмском фестивалу у Пули за улогу у филму Лепота порока, 1986. године.

Ђорђе Николић (Умка, Краљевина Југославија, 7. август 1932. - Београд, Србија, 3. септембар 2018.) био је југословенски и српски филмски и тв сниматељ. Љубав најпре према фотографији, а касније ка филмској камери открио је као шестогодишњак. Стицао је искуство за рад на филму од пионира филмске фотографије попут Михајла Поповића, Велибора Андрејевића, Милорада Марковића и многих других. По завршеној Академији, постао је неодвојиви део златне ере југословенског филма, најпре као асистент камере, затим као сниматељ а онда и као директор фотографије у многобројним домаћим и страним филмовима. Са оскаровцем Душаном Вукотићем урадио је кратки анимирани филм Мрља на савести из 1968, а са Мићом Милошевићем први домаћи дугометражни документарац Де Јонгови из 1975. године. Самостално снима низ краткометражних документарних филмова, а 1966. године је дебитовао као директор фотографије на играном филму Владана Слијепчевића Штићеник. Сарађивао је са звучним домаћим редитељима попут Владимира Слијепчевића, Саше Петровића, Вука Вучо, Милана Јелића, Зорана Чалића, а и са страним редитељима попут Мела Брукса, Данфорда Грина и Гордона Хеслера. Задњих 28 година са својом видео камером био је један од главних сниматеља за аустријску државну телевизију ОРФ. Добитник је многобројних награда и признања, а био је и дугогодишњи члан Удружења филмских уметника Србије и Академије филмске уметности и науке Србије.