Вести

Бијело дугме је југословенска рок група која је више од две деценије била једна од најпопуларнијих група на просторима бивше СФР Југославије. Основана је у Сарајеву 1973. године. Издала је девет албума у периоду од 1973. до 1989. године. Група Бијело дугме је настала из групе Јутро, а ново име је усвојила 1. јануара 1974. Вођа и једини стални члан групе био је гитариста Горан Бреговић, док су се на месту певача мењали Жељко Бебек, Младен Војичић Тифа и Ален Исламовић. У групу су долазили и из ње одлазили из различитих разлога басисти Зоран Реџић, Јадранко Станковић, Санин Карић и Љубиша Рацић, бубњари Горан Ивандић, Милић Вукашиновић и Драган Јанкелић и клавијатуристи Владо Правдић и Лаза Ристовски. Група се распала 1989. године, уз распад СФРЈ, а поново се окупила на опроштајној турнеји 2005. у Сарајеву, Загребу и Београду. Бесплатни концерт код Хајдучке чесме 1977. и опроштајни концерт у Београду 2005. спадају међу најпосећеније концерте на југословенским просторима. У Новогодишњој епизоди Библиофонотеке говоре, свирају и певају: Горан Бреговић, Ален Исламовић, Зоран Реџић, Лаза Ристовски, Владо Правдић и Ипе Ивандић.

Гост двадесете епизоде документарне серије „Филм и књижевност“ у склопу програмске целине „Разговори у „Кући сценарија“ Народне библиотеке „Др Душан Радић“ је песник, антрополог и редитељ алтернативних филмова, Бојан Јовановић.

Представљање књиге „Негована дивљина: филм и алтернативни филм“, Бојана Јовановића, најзначајнији аутори нашег алтернативног филма, да ли је сценарио уметничко дело или план израде филмског комада, неке су од теме емисије коју можете погледати у недељу, 12. децембра на сајту и Јутјуб каналу врњачке библиотеке.

Добродошли!

Зафир Хаџиманов (Кавадарци, 25. децембар 1943. - Београд, 27. март 2021.) био је југословенски, српски и македонски филмски глумац, певач, песник и композитор. Био је ожењен певачицом и глумицом Сенком Велетанлић, са којом има сина Васила Хаџиманова познатог џез музичара. Преминуо је 27. марта 2021. године од короне. Награде и признања: Златна медаља за заслуге (постхумно, 2021). Филмографија, глумац: 1967. Нож, Алеxандер Киш, 1967. Македонска крвава свадба, Спасе, 1968. Нешто темно и тешко ТВ филм, 1968. Букет шансона ТВ филм, 1969. Време без рата, 1970, 1972. Како ТВ серија, 1972. Хигијенске навике војника Кратки филм, 1973. Луди речник ТВ серија, 1973. Образ уз образ ТВ серија, Зафир, 1974. Реч по реч ТВ документарни филм, Певач, 1978. Најлепше године ТВ филм, 1993. Македонска сага, Поп Томанија, 2012. Кад сване дан, Марко Поповић, 2017. Немањићи - рађање краљевине, Теодор I Ласкарис. Композитор: 1985. Наш учитељ четвртог разреда, ТВ филм и 1987. Соба 405, ТВ серија.

Јанко Вујиновић (Брадић, ДФ Југославија, 7. април 1945. - Београд, Србија, 16. децембар 2020.) био је српски књижевник. Рођен је 7. априла 1945. године, на Благовести, у Брадићу код Лознице. Школовао се у родном селу, Јадранској Лешници и Лозници. Студије српског (српскохрватског) језика и књижевности започео је у Сарајеву, а наставио у Београду где је и дипломирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Од 1976. до 1994. био је уредник и оперативни уредник листа Kњижевне новине до политичке смене редакције (1984), а после једногодишње паузе „премештен“ је у издавачку делатност овог предузећа где је уредио или приредио више од сто наслова. Живео је у „егзилу“ од 1995. до 1999. године у Немачкој, у Нојсу код Диселдорфа, издржавајући се новинарским, књижевним и предавачким радом. И наредну деценију (октобар 2000. - октобар 2010.) провео је у иностранству, у Пољској, где је радио као лектор и виши предавач на Kатедри за јужну славистику Лођког Универзитета за српски језик, књижевност, историју и културу. Писао је за новине, радио и телевизију. Био је члан Савета за српски језик Радио-Телевизије Србије (1984-1986), члан Програмског савета Вуковог сабора при KПЗ Србије (1983-1985), члан Председништва Удружења књижевника Србије (1984-1986), Новог друштва за литературу у Берлину (1995-2000). Био је члан Удружења књижевника Србије, дортмундске Фондације „Петар Kочић“, као и Редакције „Тигел културе“ у Лођу. Преминуо је 16. децембра 2020. године у Београду.

Прича о настанку и нестанку експоната са изложбе

ОПСЕСИЈА

Поводом јубиларне 200. епизоде Библиофонотеке + Стална поставка слика стила и језика или дефиниција аутора

Свака сличност са стварним догађајима је намерна а свака случајна подударност са истинитим збивањима је слична... Јер када год се на једном месту, у исто време, догоди много тога случајно, онда ту обитава тихи подстанар предумишљај... Ово је тестаментарна стална поставка документарних видео приказа и оставинска расправа (sui generis)... О једном времену на преласку између векова, начину живљења, сећањима, идејама, ставовима, судбинама, надахнућима, хтењима, стилским вежбама, осећањима... Библиофонотека је једина преостала игра у граду ове врсте... Електронски медији су заправо модификована позоришта. Сви су ту и све је ту. Свакога дана и свако вече. Добри, зли и они између. Лепи и ружни. Главни, споредни, епизодисти и статисти. Познати глумци и лепојке. Уопште није важно када се уђе или изађе, да ли се закасни на почетак или се напусти пре завршетка, јер се представа и игра стално врте и трају... Што сам се више повлачио из јавности и овостраног, то сам више простора, разумевања, одјека и реаговања, пријатеља и познаника стицао и придобијао у оностраном.

У последње време све више се дружим са нишчима и све чешће сакупљам крхотине, па се изненадим колико тога уопште има... Тек, полако се претварам у књиговођу in memoriama и од заборава отржем странице о драгим ликовима и догађајима... Као јубиларни 200. документарни видео приказ Библиофонотеке, постављен је Добрица Ћосић, српски књижевник, академик, председник и ,,отац нације”. Равнатељ библиотеке је, задовољан јубиларном епизодом, частио мог колегу монтажера у овом пројекту и професора филма још једном туром на Тргу песника. Жао ми је што том пригодом нисам био са њима али могу да замислим са каквом је лакоћом професор, ноншалантно у свом стилу да не трепне, наручио дупли суви виски а колега монтажер скромно мало и тамно пиво. У то време био сам на једном погребу и пожелео да изучим занат клисара. Где је камен љут а где податан и како и колико може да буде хладан пољубац мермерне стене. Колико стварно има одавде до вечности!? Два најчешћа плеоназма у сталној употреби нашег језика налазе се управо у последњем акту на преласку из једног у друго - у читуљи. Скоро у свакој њеној употреби стоји да је неко отишао у ,,својој тој и тој години живота“. Па, није ваљда могао да оде у туђој, него у својој години и подразумева се - живота!? Ако се нешто подразумева, да ли га је потребно поново навести и још једном нагласити да се никада не заборави!? Апострофирати или не!? Уметничка слобода или грешка утегнуте секретарице у стенодактило бироу!? Или болујемо од шема, мустри и образаца!? Или су наше године ипак туђе, заправо нечије и припадају онима којима смо их (не)хотећи поклонили. Un remake du théâtre de l'absurde! Римејк театра апсурда... Можда...

Једина добра свечана вечера у погребном предузећу којој сам присуствовао била је позоришна представа истог назива. На касетама које љубоморно чувам, понекад се питам и од кога, све је више оних који су отишли а све је мање оних који још ходају и све ређе се оглашавају. У сваком случају траке треба чувати бар од заборава, зуба времена или да их неко не пресними са новим хитовима. Као новинарска форма, интервју свуда и на сваком месту ми је био опсесија, некако најприхватљивији, иако је захтевао сате и сате припрема али и довитљивости, што је обично значило бити бржи и стићи пре других. Стићи пре свитања или после поноћи!? Тако тежак пртљаг спаковао сам у торбу прича поигравајући се са разним правцима и, чини се највише, са самим собом. Од трезвености и сурове реалности до опијености и лета испод радара. На неким од тих међужанровских граница и раскрсница, разоткривши од чега сам створен, променио сам податке у својим путним исправама и заиста постао Мајстор Малих Форми, не само као псеудоним.

Да ли се може рећи да у Библиофонотеци има елемената елитизма? Да, може. А да ли у њој са друге стране има и популизма? Да, има. Мислим да ни у једном, нити у другом, нема ничег лошег. Јер једно произилази из другог. Оно друго само по себи рађа и ствара оно прво. Чиста дијалектика неонадреализма, постмодернизма, метафизике и антиматеријализма! После премијерних емитовања моје приче су дуго са мном ћутале. Мало шта и мало ко је на овом свету са мном могао и умео тако лепо да ћути као моје приче... А неколико пута сам их селио и све сам их сачувао... Још не знам колико и каквих све девојака имам... Јер још их нисам све честито ни саслушао, ни преслушао, ни одслушао, ни добро удао... Трећина века тешко да може да се укључи на већи број обртаја са 33 на 45, па обрнуто - да се успори када затреба... Тако своје приче сада враћам под кров, под којим су и настале... Ту ће им бити добро и топло... Можда се неко у њих и загледа... Ја, који сам их створио више не могу да их чувам... Овако и овде, у виртуелном свету, им је боље, удобније и сигурније... Библиофонотека се већ отргла од свога аутора, већ се осамосталила у свом новом простору и руху и више нико не може да је заустави у свом науму. Она више не може да се врати на почетак јер дође време када само остварење предвиди и предскаже судбину и пут ономе који га је створио. Покушаћу скромно да јој будем добронамерни и тихи сусед са стране који ће да посматра и активно прати како се она даље развија, креће и у ком правцу иде, тек с времена на време, са понеком упућеном назнаком где не би никако требало да сврати, залута и заврши. То је један од мотива и тако је настала Библиофонотека... Да ли се све заиста догађа и одвија само и искључиво у реалном времену!? Има ли још нечега поред, иза и испред њега!? То такође, истражује Библиофонотека... Као њен аутор, више је не само стварам, него живим Библиофонотеку...

Током ове хронике врелих година, често сам се питао - Боже, да ли сам, проживљавајући приче и судбине туђих живота, добио нови или изгубио свој!? Понекад се због свега страшно уплашим тог великог Божјег дара и награде дате тој професији јер може да спаја почивше и живе, како на известан начин у разноразним доменима простора и времена, овостраног и оностраног, могу да комуницирају макар у илузији... А, само као једна од тема, увек остаје питање - Зашто уметникова дела, у великом броју случајева, вреднујемо више после његове смрти, него за живота? Страхујем да ће једнога дана тежина жезла бити примерена награди...

Добар интервју је као добра песма. Мора да почне и заврши се истим или пак сличним лајт мотивом. Моја предност у тим разговорима била је у томе што сам, пристојно припремљен, знао где, зашто и код кога идем. Знао сам на шта сам све био спреман да урадим да бих дошао до добре приче. Сада, скоро сваке ноћи, када их поново слушам, врате ми се дах оног времена и мириси годишњих доба. Чујем и неког себе са њима. Свако преслушавање ми је ново и чини ми се да продужава моју одјавну шпицу. Само једна од најдраже плаћених цена, иначе има их много, била је рецимо та што сам, немајући где да преноћим, једну ноћ преспавао и као слепи путник провео у возу Акрополис, на релацији Минхен - Атина. Ту ноћ ми је поклонио кондуктер, који је заспао пре мене а ја освануо у трећем граду... Својевремено сам био стални гост, у рангу инвентара, чувеног старог бифеа Атељеа 212, подрума Народног позоришта, клуба Београдског драмског позоришта и клуба ,,Бојан Ступица" ЈДП-а. То су тада биле отворене универзитетске катедре слободне мисли и уметности Београда и Србије. На тим местима су и снимљени многи интервјуи и разговори са драгим људима. Сваки пут када им се обраћам имам трему као да пред њима полажем пријемни или завршни испит на академији или факултету. Овај документарни серијал је мој скромни покушај да их поново дозовем у наше овостране животе. Више они могу нама отуда, где су сада, да помогну, него што ми овде сами са собом можемо да се снађемо... Слушајући њих и данас, боље разумемо себе... Хвала им што су ме научили како да одаберем и како да пронађем лакши и лепши пут до старости и мудрости... Онај даљи пут који ређе бирамо а којим се иначе брже стиже. Ипак, ово је једина преостала игра у граду те врсте...

Белешка о аутору: Мајстор Малих Форми се бавио и многим другим пословима и занатима (или је бар све личило на то), што и данас повремено чини: дежурни пошиљалац електронских честитки за верске, државне и друге празнике, писар и пописивач невољника и некретнина, предметни известилац свега по списку, понизни трубадур, усмени песник (с колена на колено...), уредник билтена покретних слика, књиговођа касних ноћних жеља, књижар у мировини, приватни масер, разносач додатка са рецептима, пиљар егзотичног воћа, баштован успомена, прва резерва будилника, певач на лошем гласу, глумац мелодрама без конца, краја и рама, кућни љубимац из дневног боравка, рекламер производа на истеку рока, кум који нерођеним кћерима даје имена својих неостварених љубави, срећни посматрач галебова изнад њега, неуморни скакач међу јата риба, детектив из благих еротских трилера Б - продукције... Више не сме да напише, нити изговори ниједну скупу реч јер... Nessuno si salva da solo. Нико се не спасава сам. Још увек је добар плаћеник - ради из и за оно мало душе и љубави што је остало у њему и другима. Живи у дилижанси на релацији: Мало Место Лековитих Вода - Краљев Град Који Воли. Заљубљен је у Лејди и светла која гледа са моста... Било му је задовољство да вам пише и прича све ове године.

З о р а н Р а ј и ћ