Вести

Песник Срђан Чеперковић из Врњачке Бање добитник је угледне књижевне награде „Хаџи Драган“ коју додељује књижевни часопис „Свитак“ из Пожеге. Чеперковићева књига „Народи са мора“ у издању НБ „Стеван Првовенчани“ трочлани жири којим је председавао Милијан Деспотовић прогласио је за најбољу збирку песама у 2021. години.

Награда „Хаџи Драган“ се додељује од 2009. године и има за циљ да негује књижевно стваралаштво Драгана Хаџи Тодоровића (Пожега, 1951-2008), песника, ликовног и књижевног критичара, угледног члана УКС, који је од 2009. године имао статус „изузетном уметника“, оснивача Подружнице УКС-а за Златиборски округ и једног до оснивача и члана редакције књижевних новина „Свитак“.

Награду су до сада примили неки од наших најзначајнијих песника: Верољуб Вукашиновић из Трстеника (2009), Владимир Јагличић из Крагујевца (2010), др Бојана Стојановић Пантовић из Београда (2011), Петар Матовић из Пожеге (2014), Милан Михајловић из Косовске Митровице (2020) итд.

Александар С. Вујић (Сента, ФНР Југославија, 30. октобар 1945. - Београд, Србија, 6. септембар 2017.) био је истакнути српски композитор, пијаниста и диригент. Александар Вујић рођен је у Сенти 30. октобра 1945. године. Дипломирао је на Факултету музичке уметности у Београду, на три одсека: за клавир (1968), дириговање (1976) и композицију (1983). Магистрирао је 1970. године на клавирском одсеку. Током студија четири пута је добио награду као студент са најбољом просечном оценом. Сарађивао је са бројним домаћим и уметницима широм света. Посебно је била запажена његова сарадња са оперском дивом Јадранком Јовановић. О том периоду говори и ова епизода Библиофонотеке.

Запослен је био на Факултету музичке уметности у Београду, где је 2000. изабран у звање редовног професора за ужу уметничку област дириговања, а следеће године био је изабран за продекана Факултета. Од 1997. године био је гостујући професор и на Државном Универзитету у Канзасу (САД). Александар С. Вујић био је оснивач камерног оркестра „Симфонијета”, чији је уметнички директор и шеф диригент остао до краја каријере. Био је диригент Хора београдских свештеника (1978), Нишког симфонијског оркестра (1980), хора „Браћа Барух” (1980-1987), Првог београдског певачког друштва (1981-1985 и 2003), Сомборског певачког друштва „Јувентус кантат” (2002-2003) и Мадригалског хора Факултета Музичке Уметности у Београду (2001). Преминуо је 6. септембра 2017. године, у Београду. Одликовања: „Золтан Кодаљ“ - одликовање мађарске владе (1983) и Државна медаља Израела (1988).

Гост 22. епизоде документарне серије „Филм и књижевност“ у склопу програмске целине „Разговори у „Кући сценарија“ Народне библиотеке „Др Душан Радић“ је Божидар Калезић, редитељ култних документарних филмова, некадашњи уредник Документарног програма Радио телевизије Београд и теоретичар телевизије.

Значај Бошка Руђинчанина за српску културу, најзначајнија документарна остварења Божидара Калезића, као што су филм „Наша“, серијал емисија „Јутра и магле“, остварења „Да ли су зидови затвора зидови пакла“, „Трептачи свемира или записи из болнице“, подсећања на Владу Дапчевића и Славка Ћурувију, неке су од темa емисије коју можете погледати у недељу 7. јануара на сајту и Јутјуб каналу врњачке библиотеке.

Добродошли!

Миодраг Б. Протић (Врњачка Бања, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, 10. мај 1922. - Београд, Република Србија, 20. децембар 2014.) био је српски сликар, ликовни критичар, теоретичар и историчар уметности 20. века у Србији и Југославији. Основну школу завршио је у Врњачкој Бањи, а гимназију у Краљеву. Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1950. године. Учио је сликарство у Сликарској школи Младена Јосића 1943. - 1944. године, код Јована Бијелића и Зоре Петровић. Даље образовање стицао је у Паризу 1953 - 1954, Италији (у више наврата) и САД 1963. године. Од 1950. до 1959. године ради у Министарству просвете, науке и културе када иницира оснивање Модерне галерије. Откупљује уметничке радове са изложби и атељеа уметника. Постављен је за управника Модерне галерије 1959. Музеј савремене уметности у Београду отвара 1965. године и на његовом челу је до пензионисања 1980. Излаже од 1946. године на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Први пут је самостално излагао 1956. Члан је УЛУС-а од 1948. Био је члан групе „Самостални“ (1951 - 1955) и „Децембарске групе“ (1955 -1960). Написао је велики број књига, студија, есеја и критика о српској и југословенској ликовној уметности које објављује од 1952. године. Редовни критичар „НИН“-а је између 1952. и 1958. Сарађивао је у бројним дневним листовима и часописима: „Глас“, „Рад“, „Политика“, „Борба“, „Данас“, „Дело“, „Савременик“, „Књижевност“, „Летопис Матице српске“, „Књижевне новине“, „Уметност“ и др. Био је члан Југословенске академије наука и уметности у Загребу, од 1966. до 1991. године.

Милан Лане Гутовић (Умка, код Београда, ФНР Југославија, 11. август 1946. - Београд, Србија, 25. август 2021.) био је српски и југословенски филмски, телевизијски и позоришни глумац. Битнe улогe: Драгослав (Отворена врата) и Срећко Шојић (Бела лађа, Лаф у срцу и Тесна кожа). Његов отац рођен је у селу Горње Рудинице, Плужине. Породица Гутовић припада српском племену Пивљани. Мајчина страна породице (девојачко Чарапић) пореклом је из Ивањице. Рођен је на Умци, приградском насељу Београда. Академију за позориште, филм, радио и телевизију y Београду завршио је 1967. године. Био је један од чувених Бојанових беба, заједно са својим колегама са класе (Јосиф Татић, Светлана Бојковић, Иван Бекјарев, Ђурђија Цветић, Танасије Узуновић) које је Бојан Ступица примио у стални ангажман Југословенског драмског позоришта јер је примљен пре тога. Првак драме Народног позоришта у Београду постаје 2006. године. Пензионисан је крајем децембра 2011. године. У празничној емисији Библиофонотеке је и антологијска сцена из Кабареа Милана Ланета Гутовића. Ово је уникатна фотографија Милана Ланета Гутовића, настала јула 1991. године, током наступа са његовим Кабареом на сцени Летње позорнице у Врњачкој Бањи, која до сада није била на нету, а редакција Библиофонотеке је ексклузивно објављује из своје регистратуре.