Вести

Лабораторија звука је новосадска новоталасна група настала 1978. године у тадашњој СФРЈ. Одликовала се реге и ска ритмовима са комбинацијом еротских и шаљивих текстова. Препознатљиви по ексцентричном наступу инспирисаним циркуским представама, овај бенд утискује печат на тадашњој сцени. Међу најважнијим члaнoвимa бенда билу су оснивачи браћа Вранешевић, Предраг и Младен. Група је позната и по музици за разне ТВ серије, између осталих Полетарац и Невен, као и филмове Још овај пут (режисера Драгана Кресоје) и Поcледња трка (дечији играни филм у режији Јована Ранчића). Фестивали: 1978. Опатија - Док вам је још време, 1978. Југословенски фестивал револуционарне и родољубиве песме - Што то ниче испод наших шака.

Младен Бата Вранешевић (Нови Сад, ФНР Југославија, 21. октобар 1947. - Нови Сад, Србија, 15. јул 2006.) је био познати југословенски и српски музичар. Крајем ’60-их је свирао у групама Фалкон и Неопланта. Заједно са братом Предрагом 1978. оснива групу Лабораторија звука која је најширу популарност постигла учешћем на Опатијском фестивалу 1981. године са песмом Док вам је још време. Године 1996. Лабораторија звука је објавила свој последњи албум и угасила се а Младен Вранешевић се посветио области маркетинга. Компонавао је заједно са братом Предрагом музику за већи број позоришних представа, краткометражних и дугометражних документарних филмова и серија. Умро је у Новом Саду 2006. године.

Миленко Заблаћански (Богатић, ФНР Југославија, 8. децембар 1955. - Београд, Србија, 22. јануар 2008.) је био српски глумац, режисер и сценариста. Глумио је у више позоришних представа, филмова и телевизијских серија. Миленко Заблаћански је дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професорке Огњенке Милићевић. Био је ожењен балерином и кореографом Снежаном Весковић са којом је имао два сина, млађег Николу и старијег Ивана Заблаћанског, такође глумца. Право Миленково презиме је било Заблаћански, иако се део његове шире фамилије (из Шапца и места Глушци крај Богатића) презива Заблећански.  Заблаћански је каријеру почео у позоришту Бошко Буха. Године 1985. прешао је у Позориште на Теразијама. Играо је у следећим представама: Трајковићи (главна улога, премијера 1996. године, по сценарију Синише Павића), Хероји (Радован, музичка комедија, по тексту Предрага Перишића), Кабаре, Светлости позорнице, Лутка са насловне стране (мјузикл по истоименом хиту Боре Ђорђевића) и другим. Последња Миленкова улога је: Свадба у купатилу (Јулијус Ленау - Лено, 2007. године, по комедији Милорада Павића).

Михајло Митровић (Чачак, Краљевина СХС, 1. септембар 1922. - Београд, Србија, 20. децембар 2018.) био је српски архитекта. Дипломирао је 1948. на Архитектонском факултету у Београду. Био је стипендиста Уједињених нација у Француској и Данској 1950. У Урбанистичком заводу Србије, као главни пројектант, урадио је генералне урбанистичке планове за Зајечар, Трстеник, Пирот, Ниш, Бању Ковиљачу, Лазаревац, Врњачку Бању. Био је директор „Пројектбироа“ (1961-1981). Године 1980. изабран за редовног професора на Факултету примењених уметности у Београду. Пројектовао је и једну зграду у Паризу. Један од најпознатијих српских архитеката у свету. У његова најзначајнија дела спадају: одмаралиште „Нарцис“ на Златибору, стационар ОУН у Бањи Ковиљачи, хотел „Путник“, Генексове куле (Западна капија), храм Св. Василија Острошког у Београду; Врњачки циклус: Топла вода, Снежник, Слатина, Римски извор, Језеро; већи број стамбених зграда по Србији. Излагао је самостално у Музеју савремене уметности у Београду и Салону МСУ у Варшави, затим у Вроцлаву, те на колективним изложбама у Милану, Њујорку, Рабату, Грацу. Бавио се архитектонском публицистиком и критиком. У загребачком „Оку“ имао је своју колумну (1983-1989), писао је за НИН од 1974. до 1983. године. У „Политици“ је непрекидно писао колумну о архитектури. Аутор је књига „Новија архитектура Београда“, „Све је архитектура“ и „На крају века“.  Добитник је Октобарске награде града Београда, листа „Борба“, Салона архитектуре, Велике награде за архитектуру САС, Седмојулске награде за животно дело... Био је генерални секретар Савеза архитеката Југославије, председник Савеза архитеката Србије. За почасног доктора Београдског универзитета промовисан 1999. године. За председника Академије архитектуре изабран је 1999. године.

Мирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, ФНРЈ, 15. децембар 1946. - Београд, Србија, 8. септембар 2015.) био је српски књижевник. У родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору. На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност). Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима. Био је секретар листа „Студент“ (генерација 68, до смене редакције), уредник часописа "Relations". Био је запослен у Српској књижевној задрузи. Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“. Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“. Био је председник ПАНУ. Јосић је врло продуктиван писац (прави и вредан „салашар“), а посебно откад се зарекао (што се догодило неколико пута) да више неће писати и објављивати.

Жарко Команин (Никшић, Краљевина Југославија, 3. децембар 1935. - Београд, Србија, 26. јун 2010.) био је српски књижевник и писац. Српски књижевник Жарко Команин рођен је 3. децембра 1935. године у селу Дреновштица, срез Никшићки, у учитељској породици. Гимназију је завршио у Никшићу 1954, а Филозофски факултет (Група за југословенску и светску књижевност) у Београду 1960. године. Драмски и прозни писац Жарко Јовановић узео је за књижевно презиме припадништво свом ужем завичају - Kоманима. Од 1960. до 1962. радио је као драматург у београдском Савременом позоришту. Од 1964. до 1969. радио је као референт за културу у Главном одбору ССРН Србије, а од 1969. до 1974. као професионални позоришни критичар Вечерњих новости, где је почео да објављује позоришне критике још 1964. и до 1972. потписивао их именом Жарко Јовановић. Од 1974. до 1978. је био у статусу слободног уметника, а 1979. се запослио као драматург у Народном позоришту у Београду, где је остао до пензионисања, 2001. године. Добио је награду „Борисав Станковић”. На дан кад је срушен споменик Бори Станковићу у Врању угасио се живот добитника Борине награде Жарка Kоманина. Смрти се није плашио. Глумица  Мерима  Исаковић  је  за улогу Јоване у филму Јована Лукина, 1979. године, на Филмским сусретима у Нишу, добила награду Царица Теодора за остварену најбољу женску улогу. Аутор сценарија за филм Јована Лукина, који је режирао Живко Николић, је писац Жарко Команин.