Вести

Жарко Команин (Никшић, Краљевина Југославија, 3. децембар 1935. - Београд, Србија, 26. јун 2010.) био је српски књижевник и писац. Српски књижевник Жарко Команин рођен је 3. децембра 1935. године у селу Дреновштица, срез Никшићки, у учитељској породици. Гимназију је завршио у Никшићу 1954, а Филозофски факултет (Група за југословенску и светску књижевност) у Београду 1960. године. Драмски и прозни писац Жарко Јовановић узео је за књижевно презиме припадништво свом ужем завичају - Kоманима. Од 1960. до 1962. радио је као драматург у београдском Савременом позоришту. Од 1964. до 1969. радио је као референт за културу у Главном одбору ССРН Србије, а од 1969. до 1974. као професионални позоришни критичар Вечерњих новости, где је почео да објављује позоришне критике још 1964. и до 1972. потписивао их именом Жарко Јовановић. Од 1974. до 1978. је био у статусу слободног уметника, а 1979. се запослио као драматург у Народном позоришту у Београду, где је остао до пензионисања, 2001. године. Добио је награду „Борисав Станковић”. На дан кад је срушен споменик Бори Станковићу у Врању угасио се живот добитника Борине награде Жарка Kоманина. Смрти се није плашио. Глумица  Мерима  Исаковић  је  за улогу Јоване у филму Јована Лукина, 1979. године, на Филмским сусретима у Нишу, добила награду Царица Теодора за остварену најбољу женску улогу. Аутор сценарија за филм Јована Лукина, који је режирао Живко Николић, је писац Жарко Команин.

Драгомир Брајковић (Писана Јела, ФНР Југославија, 10. децембар 1947. - Београд, Србија, 29. новембар 2009.) је био српски песник, новинар и књижевник, добитник више књижевних награда, дугогодишњи уредник у Радио Београду и члан Удружења књижевника Србије. Рођен је 10. децембра 1947. године у селу Писана Јела крај Бијелог Поља у Црној Гори.  Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Поезију, прозу, есејистичке и критичке текстове објављивао је од 1966. године. Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2005. године, постао је један од оснивача Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе у Србији. Преминуо је 29. новембра 2009. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

Драган Кресоја (Београд, ФНРЈ, 23. март 1946. -  Београд, СР Југославија, 6. новембар 1996.) је био српски филмски редитељ. Снимио је шест самосталних дугометражних филмова и био асистент режије за многе друге пројекте. Најпознатија редитељска остварења су му „Крај рата“, „Октоберфест“, „Оригинал фалсификата“ и „Тамна је ноћ“. Трагично је погинуо 1996,  у 51. години, у хеликоптерској несрећи, када се хеликоптер у којем је снимао прве кадрове филма „Сутон над Београдом“ срушио на ушћу Саве у Дунав. У тој несрећи погинуо је и његов син, који је био камерман.

Драган Кресоја рођен је 23. марта 1946. у Београду.  Кинематографску каријеру почео је раних 1960.-тих година у Кино клубу Београд.  Свој први филм, под називом „Досада“, снимио је 1964. године и са њим успешно обишао многе фестивале.  Након две године уследили су кратки филмови „Хепенинг” и „Жена је жена“. Радио је као асистент режије на бројним пројектима,  од којих су најзначајнији филмови „Битка на Неретви“, „Ужичка република“, „Специјално васпитање“, „Љубавни живот Будимира Трајковића“, „Национална класа“, „Вариола вера“, „Балкан експрес“, „Мољац“, „Хајде да се волимо“, „Дом за вешање“, „Шпијун на штиклама“ и „Последњи круг у Монци“, као и серије „Грлом у јагоде“ и „Камионџије 2“. На овај начин стекао је богато редитељско искуство, које ће му касније користити у раду на самосталним филмовима.

На Митровдан, 8. 11. 2019. године, на сајт Народне библиотеке ,,Др Душан Радић“ постављена је јубиларна стота прича документарног серијала Библиофонотека о нашем познатом књижевнику Добрилу Ненадићу.

Библиофонотека је за мене метафора. Због тога јој више не пишем знаке навода и извода. Она је као ваздух који дишем. Не руководим ја више њом, него она управља мојим животом. Она је као ноћ које се највише плашим. Ноћу су болови најјачи. Када их нема, будим се и тражим их по ћошковима собе где би можда могли да се сакрију. У том мраку светли само она. Она је муза без које нема инспирације. Она је као најдража љубавница без које нема ни лека, ни мелема који би могли да ме исцеле. Када се једне такве ноћи коначно преселим у онострано,  желео бих да она буде присутна и да одлазећи на леђима осетим њен поглед.

У овостраном свету нисам успео да добијем и пронађем нека решења и одговоре на бројна питања, па сам због тога себи створио паралелни виртуелни свет у оностраном, свет којим се лакше крећем, не ходам отежано и у коме увек могу да дођем до ваздуха, до последњег даха. У оностраном сам себи одабрао улогу стенд ап трагичара (stand up tragedian) или бар стенд ап мелодраматичара (stand up melodramatician) јер ми је у овостраном одувек било чудно зашто нема њих а постоје стенд ап комичари (stand up comedians)!? Тако, сваке ноћи по ко зна више који пут разговарам са мојим давним саговорницима,  драгим људима и пријатељима... И сваком таквом приликом је као да их први пут чујем,  као да су казивања и беседе потпуно нови. Што би они више да причају, то бих ја радије да све више ћутим, да их слушам и понекад се слатко исплачем.

Добрило Ненадић (Вигоште код Ариља, Краљевина Југославија, 23. октобар 1940. - Вигоште код Ариља, Србија,  15. август 2019.) био је српски књижевник и дипломирани инжењер агрономије.

Рођен је 23. октобра 1940. у Вигошту код Ариља. Дипломирао је на Воћарско-виноградарском одсеку Пољопривредног факултета у Земуну и радио као агроном. По његовом сценарију снимљен је филм Доротеј 1981. године. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.  Преминуо је 15. августа 2019. године  у Вигошту код Ариља.