Вести

Гост 35. епизоде документарне серије „Филм и књижевност“ у склопу програмске целине „Разговори у Кући сценарија“ Народне библиотеке „Др Душан Радић“ је Саша Радојевић, филмски редитељ, сценариста и критичар, уредник у Редакцији драмског и домаћег серијског програма Радио телевизије Србије.

Ретроспектива Фестивала филмског сценарија, феномен филмова са микро буџетима, критичко сагледавање студије „Сергеј Ејзенштајн“ Виктора Шкловског у издању врњачког часописа „Замак Културе“, представљање књиге „Жан Лик Годар: перманентни револуционар“ Берта Ребхандла, неке су од тема емисије која ће бити емитована 30. октобра на сајту и Јутјуб каналу НБ „Др Душан Радић“.

Добро дошли!

Гојко Ђого (Влаховићи, општина Љубиње, Краљевина Југославија, 1. новембар 1940.) српски је књижевник, песник и есејиста. Редовни је члан Академије наука и уметности Републике Српске и Сената Републике Српске, као и Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра. Гојко Ђого је рођен у јесен 1940. године, у Херцеговини. Основну школу је похађао у родном месту Влаховићима, а гимназију матурирао у Стоцу. Дипломирао је 1964. године на катедри за Општу књижевност са теоријом књижевности Филозофског факултета у Београду. Радио је две године као новинар у листу ,,Дуга", па је постао уредник књижевне и издавачке делатности у Дому омладине Београда. Уређивао је едицију ДОБ и био водитељ књижевних трибина. Касније је извесно време био директор Издавачко-књижарске агенције ,,Тачка". Јавља се и као оснивач и уредник књижевног часописа Књижевна реч. Прву књигу (и то песничку) под насловом Туга пингвина, објавио је 1967. године у Београду. Ова фотографија, које нема на нету а редакција Библиофонотеке је ексклузивно објављује из своје регистратуре, снимљена је на књижевној вечери Гојка Ђога, у Народној библиотеци Др Душан Радић, у Врњачкој Бањи, 3. августа 1992. године, који је тада био гост јубиларних ХХ Врњачких културних свечаности. Ова емисија је рођендански поклон Гојку Ђогу, великом песнику ћирилице и српског језика од редакције Библиофонотеке.

Мирјана „Мира” Пеић-Арменулић (Суботица, Краљевина Југославија, 26. мај 1942.) југословенска и српска је филмска и позоришна глумица. Удата је за Радмила Арменулића, бившег српског и југословенског тенисера и тениског тренера. Радио Београд је крајем педесетих имао емисију „Микрофон је Ваш“, у Суботици су победиле Мира Пеић и Вања Стојковић, две школске другарице од по 16 година. Пласман у велико финале у Београду донео им је тријумф и велику прекретницу у животу. Рођен је Дуо ДД који је шездесетих година прошлог века достигао врхунац популарности. Наступале су на концертима, радију, телевизији, фестивалима...Након седам успешних година, Вања и Мира су се растале. Вања је отпочела соло каријеру а Мира је завршила Факултет драмских уметности и постала глумица „Атељеа 212“. Поред глуме је наставила да пева, али староградске и романсе, са којима је изградила други део каријере. Низале су се плоче и фестивали затим и филмови и ТВ серије. У првој поставци мјузикла „Kоса“, у Атељеу 212, играла је Шејлу, главну женску улогу. Снимила је бројне грамофонске плоче, касете и дискове.

Гост 34. епизоде документарне серије „Филм и књижевност“ у склопу програмске целине „Разговори у Кући сценарија“ Народне библиотеке „Др Душан Радић“ је Срђан Кољевић, сценариста, редитељ и професор Факултета драмских уметности у Београду.

Филмови Срђана Кољевића, портрети филмских редитеља, Олега Новковића, Срдана Голубовића и Љубише Самарџића, подсећање на великана седме уметности Динка Туцаковића, неке су од тема емисије која ће бити емитована 16. октобра на сајту и Јутјуб каналу НБ „Др Душан Радић“.

Добро дошли!

Рођен је 22. априла 1943. године у Београду. Студирао је архитектуру, али као рани таленат почео је да уметнички иступа још од гимназијских дана. Од 1955. године објављује карикатуре у ,,Јежу”. Kасније ће то наставити и у гимназијским часописима (Освит и Наше новине), затим у листу ,,Студент” током 1960.-тих година. Први самостални наступ има као 14-годишњак (ментор професор Живан Вулић) 1958. године у III Београдској гимназији. На тој изложби приказује и технике могућег израза и савладаног опсега мотива - уљано сликарство, пастел, цртеж, акварел, графика, монотипија. У V Београдској гимназији реализује фреску већег формата (преко 50 квадрата) и гигантске портрете за приредбе, карикатуре на јавним паноима. На студентским акцијама у Тршићу 1964. год. уређује зидне новине и за то добија посебно признање.