Вести

Мира Алечковић (Нови Сад, Краљевина СХС, 2. фебруар 1924. - Београд, Србија, 27. фебруар 2008.) била је српска књижевница и песникиња, хуманиста и дугогодишњи председник Удружења књижевника Југославије и Удружења књижевника Србије.  Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду (крштена је у Николајевској цркви као Мирослава, мада је нико тако није звао већ само - Мира), као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња (из Засада, на путу ка Дубровачким вратима) и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и једна од првих жена телеграфиста у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, из војвођанске породице Марић. Бака по мајци Мире Алечковић, Милица Марић била је сестра Милоша Марића, оца Милеве Марић Ајнштајн.

Света Лукић (Београд, Краљевина Југославија, 18. октобар 1931. - Београд, СР Југославија, 31. јануар 1997.) био је српски књижевник, естетичар, књижевни историчар, филмски, радио и телевизијски сценариста. Дипломирао је на групи за филозофију Филозофског факултета у Београду, а почео је да објављује књижевне радове још 1951. године. Радио је у Издавачком предузећу ,,Просвета" и уређивао библиотеке ,,Kаријатиде", ,,Kњижевни погледи", као и Малу енциклопедију Просвете. Уређивао је часописе ,,Дело", ,,Kултура", ,,Човекова средина", сарађивао у часопису ,,РТВ-теорија и пракса". Објавио је пет романа о Београду и Србији, више књига студија и расправа - Уметност и критеријуми, Естетичка читанка,  По књижевној Југославији, Цело јато, Нови медији - нова уметност и др. Објављивао је књиге прозе, приповетке, лирску прозу, а још је писао и  филмска сценарија и радио-драматизације књижевних дела. Kњиге су му превођене на енглески, италијански, пољски, мађарски, румунски, словачки. У Телевизији Београд огледао се у различитим жанровима, писао је за Редакцију програма из културе, научну, образовну а познате су његове ТВ драме: После одмора, 1965; Kалендар Јована Орловића, 1968; На дан пожара, 1969; Последње совуљаге и први петли, 1983; Врење, 1986; серија Слом, 1979. године. За свој књижевни рад добио је Нинову награду за публицистику ,,Димитрије Туцовић", за књижевну критику ,,Милан Богдановић" и ,,Ђорђе Јовановић", награду сарајевске ,,Свјетлости" и РТБ-а. Филмови: Сибирска леди Магбет, Човек и звер, На дан пожара, Регинин сат, Зарудела зора на Морави.

Михајло „Бата“ Паскаљевић (Пожаревац, Краљевина СХС, 14. јануар 1923. - Београд, Србија и Црна Гора, 26. јануар 2004.) је био српски филмски, позоришни и ТВ глумац. Након гимназије ступио је у КУД „Иво Лола Рибар“ и Академско позориште у Београду, затим са групом младих глумаца у тек основано Београдско драмско позориште, чији је стални члан од 1950. године. Иако се опробао у најразноврснијем репертоару, нарочито глумачким улогама у представама Сламнати шешир Ежена Лабиша и Бал лопова Жана Ануија убрзо показује изразите склоности према водвиљу. Посветивши се овој врсти комике, у свим медијима игра низ споредних улога које му доносе популарност. На 11.-ом  Фестивалу филмског сценарија (Врњачка Бања, 16. - 21. август 1987. године; Организатор: Културни центар Врњачке Бање), Михајло „Бата“ Паскаљевић добио је Специјалну награду града домаћина за улогу у филму „Већ виђено“. Горан Марковић је редитељ филмa „Већ виђено “.

Врњачка библиотека је добила најлепши новогодишњи поклон – декоративно осветљење. Као што можете видети засијала је новим сјајем.

И у 2020. години вас очекујемо на књижевним вечерима, трибинама, камерним концертима, изложбама, дечјим радионицама и позоришним представама ...

Добро нам дошли!

Фабијан Шоваговић (Ладимиревци, Краљевина Југославија, 4. јануар 1932. - Загреб, Хрватска,  1. јануар 2001.) био је југословенски и хрватски позоришни, телевизијски и филмски глумац. Најзначајније награде су му Награда Владимир Назор за животно дело (филм) и Златна арена за најбољу споредну мушку улогу на Филмском фестивалу у Пули. Написао је књиге: „Глумчеви записи“ (1977.), „Сокол га није волио“ (1981.) и „Дивани Фабе Шовагова“ (1996.). Његов син Филип Шоваговић и ћерка Ања Шоваговић-Деспот такође су глумци.