Иван Бекјарев (Београд, ФНРЈ, 6. април 1946. - Београд, Србија, 16. новембар 2020.) био је један од најзначајнијих југословенских и српских глумаца, који се огледао са подједнаким успехом у свим жанровима и медијима. Битне улоге Бољи живот - Стевица Kурчубић и Срећни људи - Бошко Деспотовић. Њагов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Иван Бекјарев рођен је 6. априла 1946. године у Београду. Родитељи Бекјаревог потичу из Македоније. Отац Георги (Ђорђе) је пред Други светски рат дошао у Београд, а мајка Радмила (пореклом из Ђевђелије) је у Београд дошла 1945. Иванов отац је пре рата посрбио своје презиме у Бећаревић, али га је након Ивановог рођења поново променио у Бекјарев, како би избегао непријатности пошто се тако презивао Бошко Бећаревић, шеф београдске Специјалне полиције која је сарађивала са Немцима током рата. Иванов отац је 1952. службено премештен у Kраљево. После заврштека основне школе, Иван је уписао Шесту београдску гимназију, а затим и Факултет драмских уметности. За пријемни на факултет спремали су га Мића Томић и Оливера Марковић. Заједно са њим су студирали Јосиф Татић и Милан Гутовић. На 19. Фестивалу филмског сценарија, у Врњачкој Бањи, 12.-16. 8. 1995. (организатор Културни центар), специјалне награде града домаћина - златне римске новчиће добили су глумци Данило Бата Стојковић и Иван Бекјарев. Иван Бекјарев за улогу Боже Маршићанина у филму Атентат, за који је сценарио написао Радомир Путник, а редитељ тог филма је Сава Мрмак а Данило Бата Стојковић за улогу Деде у филму Подземље, за који је сценарио написао Душан Ковачевић, а редитељ тог филма је Емир Кустурица. Ова фотографија, коју редакција Библиофонотеке ексклузивно објављује из своје архиве, снимљена је у ноћи доделе признања 16. 8. 1995. године, у 20:55 часова, на летњој позорници у Врњачкој Бањи, до сада није била на нету и спада у ред антологијских сцена из регистратуре овог документарног серијала.

Опширније...

Ових дана Зоран Рајић, аутор документарног серијала Библиофонотека, добио је на поклон две књиге из Црне Горе. Зборник радова о Жарку Команину и годишњак часописа Октоих су као заједнички поклон послали  проф. др Лидија Томић, уредница часописа и песник Радинко Крулановић из Матице српске - Црна Гора, Римски трг 50/1, Подгорица, као пратиоци сајта Народне библиотеке „Др Душан Радић“ и Библиофонотеке. Ове две књиге представљају још једно велико признање, како за самог аутора, тако и за редакцију Библиофонотеке.

Подсећања ради, на сајту Народне библиотеке „Др Душан Радић“, у оквиру Библиофонотеке, 2. децембра 2019. године, објављен је документарни видео приказ Жарко Команин, интервју. Поред бројних драмских дела и романа које је написао, Жарко Команин је и аутор сценарија за филм Јована Лукина редитеља Живка Николића.

Горан Паскаљевић (Београд, ФНР Југославија, 22. април 1947. - Париз, Француска, 25. септембар 2020.) био је српски филмски редитељ, сценариста и продуцент. Дипломирао је филмску режију на Факултету за филм и телевизију (ФАМУ) Академије сценских уметности (чеш. Akademie múzických umění) у Прагу. Режирао је многе документарне филмове и ТВ драме за ТВ Београд, а први дугометражни играни филм - Чувар плаже у зимском периоду, снимио је 1976. Направио је преко 30 документарних и 13 играних филмова. У Бечу је током априла 2016. одржана ретроспектива његових филмова. Преминуо је 25. септембра 2020. године у Паризу. После кремирања у Паризу на гробљу Пер Лашез његови посмртни остаци су 10. октобра пренети у Београд на Ново гробље. На 2. Фестивалу филмског сценарија, у Врњачкој Бањи, 18.-24.08.1978. (организатор Културни центар), специјалне награде града домаћина добили су глумци Светлана Бојковић , Ирфан Менсур и Бата Живојиновић за улоге у филму Пас који је волео возове, за који је сценарио написао Гордан Михић, а редитељ тог филма је Горан Паскаљевић. На 14. Фестивалу филмског сценарија, у Врњачкој Бањи, 16.-21.08.1990. (организатор Културни центар), трећу награду за сценарио добили су Борислав Пекић и Горан Паскаљевић, за филм Време чуда редитеља Горана Паскаљевића.

Опширније...

Данило Лазовић (Бродарево, ФНР Југославија, 25. новембар 1951. - Београд, Србија и Црна Гора, 25. март 2006.) био је српски глумац. Битне улоге: Срећни људи - Шћепан Шћекић и Породично благо - Богољуб Гагић „Черчил“. Рођен је у Бродареву на Лиму, у Србији. Завршио је Гимназију у Прибоју. Дипломирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1974. Прву значајнију улогу остварио је у ТВ серији „Отписани“ (1974). На 14.-ом  Фестивалу филмског сценарија (Врњачка Бања, 16. - 21. август 1990. године; Организатор: Културни центар Врњачке Бање), Данило Лазовић добио је Специјалну награду града домаћина за допринос фестивалу - златни римски новчић, за улогу затвореника  у филму „Последњи круг у Монци“ (сценарио: Душан Прелевић), редитеља  Аце Бошковића и за улогу Стојана у филму „Цубок“ сценаристе и редитеља Драгана Николића. Био је један од најпопуларнијих домаћих драмских уметника. Глумио је у великом броју филмова и позоришних представа. Остао је упамћен по улози Шћепана Шћекића у српској ТВ серији Срећни људи (1993 - 1996) захваљујући којој је стекао велику популарност у Србији па и шире. Значајнији филмови: „Двобој за јужну пругу“ (1978), „Лаф у срцу“ (1981), „Лазар“ (1984), ,,Најбољи" (1989), „Последњи круг у Монци“ (1989), „Мала (филм)“ (1991), „Три карте за Холивуд“ (1993), „Јагода у супермаркету“ (2003). Значајније ТВ серије: „Бољи живот" (1988), „Заборављени" (1990), „Kрај династије Обреновић" (1994), „Срећни људи" (1993 - 1996), „Породично благо" (1998 - 2001), „Стижу долари" (2004 - 2005). Иза себе је оставио супругу Бранку и четворо деце: Јелена, Вук, Милена и Милош.

Опширније...