Вести

У току је јубиларно, тридесето гласање за књигу године које организују Вечерње новости. Велики жири, који чини 57 књижевних критичара, универзитетских професора, историчара књижевности и познавалаца писане речи до краја недеље изјасниће се о најбољем делу објављеном на српском језику у 2017. години

Коме ће припасти јубиларна 30. престижна награда „Меша Селимовић”, биће саопштено у четвртак 22. фебруара у подне на конференцији за штампу у Вуковој задужбини.

 

Мирослава Ступица - Мира (Гњилане, 17. август 1923 - Београд, 19. август 2016) била је српска позоришна, филмска, и телевизијска глумица. Рођена је као најстарије дете Радомира Тодоровића из Орашца и Данице рођене Станишић из Ливна. Њени родитељи су у то време као професори гимназије службовали у Гњилану. Породица се касније преселила у Горњи Милановац где јој је отац умро 1932. године. Мајка је потом добила посао у Аранђеловцу где се породица преселила. Осим Мире имали су још два сина који су умрли као деца и још најмлађег, касније познатог глумца Бору Тодоровића. Већ као ученица београдске Трговачке академије глумила је у школским представама. Била је прво удата за глумца Миливоја Поповића Мавида (1909-1994), а потом за Бојана Ступицу (1910-1970). Као удовица поново се удала за политичара Цвијетина Мијатовића, који је од 1974. до 1984. године био члан Председништва СФРЈ, а од 1980. до 1981. године председник овог Председништва. Из првог брака има ћерку Милку-Мину, од које има унуку Миу и праунука Максима. Сестра је глумца Боре Тодоровића, тетка глумцу Срђану Тодоровићу.

 

Песнику Николи Вујчићу уручена је у ресторану Три шешира у Скадарлији, награда Златни сунцокрет (познатија као Виталова награда) за збирку песама Скривености у издању Културног центра Новог Сада.

Вујчић, 21. лауреат награде Златни сунцокрет, тек је пети песник који је добио то признање компаније "Витал" из Врбаса, а председник жирија Владимир Гвозден рекао је да су приликом одлучивања имали у виду да песници најбоље чувају језик о чијој угрожености се доста говори у последње време.

Поред Гвоздена, о награди су одлучивали и Драган Јовановић Данилов и Никола Страјнић, који су у образложењу оценили да се Вујчић у песничкој збирци Скривености "доказује као спретан трагалац за правом речи унутар савремене инфлације говора, да је његова поезија сведена и прецизна, те да он трага за истинском супстанцом језика, која преостаје кад одбацимо вишак говора који се ослобађа поводом животних тема".

Слободан Ракитић (Власово крај Рашке, 30. септембар 1940 - Београд, 1. јануар 2013) био је песник, есејиста, политичар, представник поетске метафизике. Рођен је у Власову, крај Рашке, где је завршио основну школу. Гимназију је учио у Новом Пазару. Од 1960. године живeo je у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на Групи за југословенску и општу књижевност. Уређивао је часописе: „Књижевна реч”, „Савременик” и „Рашка”. Био је члан прве редакције која је покренула лист Књижевна реч (1972). Од 1973. до 2007. године радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик. Био је председник Удружења књижевника Србије од 1994. до краја 2004. године. Председник Српске књижевне задруге био је од 2005. године.

Ракитић је био мисаони лирски песник, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Његова поезија, лирскоинтимистичка, елегична, рефлексивна и религиозна, настоји песнички да одговори на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског, колективног страдања. Ракитићев песнички говор изразито је метафизички, племенит - претежно неосимболистички. Његове песме тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу.

Флорика Штефан рођена је 3. 8. 1930. године у Локвама, у Банату. Била је истакнута песникиња, преводилац и публициста. Две збирке песама написала на румунском језику, а око тридесет на српском језику. Од првих песама објављених касних четрдесетих и раних педесетих, Флорика Штефан је била истовремено ангажовани песник, дубоко повезана са судбином заједнице и лиричар који је истраживао судбине појединца и његовог односа према сложеним видовима унутрашњег живота. Преводила је многа дела истакнутих аутора са румунског на српски језик и обрнуто, међу којима и Јоана Флору, Јона Милоша, Иларију Воронку и друге. Уређивала је часописе Фемеиа ноу” (Нова жена”) и „Поља”. Била је главни и одговорни уредник едиције Прва књига” Матице српске.