Вести

Народна библиотека „Јован Поповић“ из Кикинде је четрнаести пут расписала наградни литерарни конкурс „Ђура Ђуканов“. Награда се, по пропозицијама, додељује за најбољу збирку прича аутора млађег од тридесет година писану на српском језику, под условом да рукопис претходно није био објављиван у целости или у деловима.

Награда подразумева штампање књиге џепног формата, у тврдом повезу и тиражу од 350 примерака.

Рок за достављање рукописа је 31. мај 2018. године.

Рукописе достављати искључиво у електронском формату на следећу адресу: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. с назнаком „За литерарни конкурс Ђура Ђуканов“.

Бранислав „Брана“ Црнчевић (Ковачица, 8. фебруар 1933. - Београд, 14. април 2011.) је био српски књижевник, афористичар, новинар, сценариста и политичар. Студирао је на Филозофском факултету у Београду. Своју каријеру је започео новинарско-уредничком фазом. Био је дугогодишњи уредник ,,Јежа"“, као и у листу за децу „Мали јеж“ и рубрике за културу у листу ,,Дуга". Објављивао је колумне у разним листовима и часописима, међу којима су ,,НИН“, ,,Политика" и ,,Печат". У међувремену, објавио је своју прву књигу за децу Босоноги и небо, а нешто касније и прву збирку афоризама Пиши као што ћутиш. На књижевну сцену је ступио под псеудонимом Винон Румски и Бранислав БИП. Током своје каријере, дуге безмало пола века, објавио је тридесетак књига за децу, романа, прича, телевизијских драма, збирки песама и афоризама… Највише издања имао је његов Дневник једног... Добитник је награде „Змајевих дечјих игара“ за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, 1987. године, те награда Златни беочуг за животно дело (Београд, 2010), Златни кључић града Смедерева за књижевност за децу, Златни крст Цара Лазара за песништво (Грачаница, 2010), Мајсторско писмо Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ (Врање, 2011). Црнчевићева дела су осећајна, једноставна и бајковита, што га препоручује како деци, тако и одраслим читаоцима. За грађу својих дела, он је узимао стварне, разигране, али и тужне слике живота. Књижевној теми приступао је анегдотски са становишта хумора и фине ироније. Афоризми које је објављивао углавном су на тему карактера Срба и проблема мале државе.

 

Добитник НИН-ове награде за 2017. годину је Дејан Атанацковић за роман "Лузитанија" у издању "Бесне кобиле".

У најужем избору за НИН-ову награду, поред Атанацковића, били су романи "Сродници" Јовице Аћина ("Лагуна"), "Горгоне" Мире Оташевић ("Геопоетика"), "Данас је среда" Давида Албахарија ("Чаробна књига") и "Сребрна магла пада" Срђана Срдића ("Партизанска књига").

Дејан Атанацковић је конкурисао својим првим романом у издању "Бесне кобиле".

Атанацковић је добио три гласа жирија, Мира Оташевић један и Срђан Срдић један.

Жири је радио у саставу Тамара Крстић, Јасмина Врбавац, Зоран Пауновић, Михајло Пантић и Божо Копривица (председник).

 

 

Десанка Максимовић (Рабровица, Дивци код Ваљева, Краљевина Србија, 16. мај 1898 - Београд, СР Југославија, 11. фебруар 1993) била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Михаило је био син Димитрија и Неранџе Максимовић, Неранџа-Нера је била потомак кнеза Јована Симића Бобовца. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.

Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду. Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953. Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други. Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана. Гроб Десанке Максимовић у Бранковини. У четвртак, 11. фебруара 1993 године, у 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти цркве Светих арханђела у оквиру културно - историјског комплекса. Често је долазила у Врњачку Бању, у којој су настале неке њене песме. Одседала је у одмаралишту Серво Михаљ, које више не постоји. Волела је да шета врњачким парковима. Посебно јој се свиђао крајолик око бивете Језеро.

 

Академик и књижевник Војислав Лубарда рођен је 17. јуна 1930. године у Рогатици, а преминуо је 13. октобра 2013. године у Београду. Дипломирао је на Филозофском факултету у Сарајеву, на Одсеку за југословенску књижевност и српско-хрватски језик. Радио је као новинар, професор књижевности у средњим школама, уредник у издавачким кућама Народна просвјета и Веселин Маслеша, уредник листа Младост за БиХ, уредник редакције за културу и умјетност Телевизије Сарајево, а у Београду као уредник програма у Центру за културу општине Стари град. Режимски прогони почели су 1953. године, када је као студент треће године и секретар факултетског комитета омладине одбио да прихвати дужност члана Градског комитета Партије. Истовремено је објавио озлоглашену "четничку" причу Предаја, занимљиву и по томе што је исти текст прихватио књижевни жири Политике, са Ивом Андрићем на челу, а Политика одбила да објави.

Иако је прича била политички безазлена (сведена на убиство младића којег су четници мобилисали на крају рата), аутор је због њеног објављивања, по хитном поступку, троструко кажњен (избацивањем из Партије, трајном забраном студирања и избацивањем са дужности уредника студентског листа Наши дани, који је претходно покренуо).