Вести

Никола Стојановић (Душаново, Лесковац, Окупирана Србија, 4. мај 1942. - Београд, Србија, 5. јануар 2021.) био je југословенски и српски филмски редитељ и сценариста. Школовао се у Белој Цркви, Београду и Титограду. Дипломирао је на Архитектонско-урбанистичком факултету у Сарајеву 1962. године. Аматерским филмом се бавио од 1964. до 1967. године у оквиру Кино клуба Сарајево. Са аматерским филмовима Блуз, Торзо и Драга Ирена постиже успехе на домаћим и међународним аматерским смотрама. На професионалном филму дебитује после вишемесечног студијског боравка у Паризу и то 1969. са краткометражним играним филмом У кухињи. Овај филм је награђен Специјалном дипломом за режију на фестивалу у Београду. Режирао је 6 кратких играних филмова (вишеструко награђивани у земљи и иностранству), 2 документарна филма, 5 дугометражних играних филмова а за ТВ Сарајево реализује већи број документарних емисија и 2 тв играна филма. На 31. Фестивалу филмског сценарија, у Врњачкој Бањи, 11.-15. август 2007. године (организатор Културни центар), специјалну награду града домаћина за допринос фестивалу добио је Никола Стојановић, редитељ филма ,,Belle epoque''.

Војислав „Војкан“ Борисављевић (Зрењанин, ФНРЈ, 5. мај 1947. - Београд, Србија 23. фебруар 2021.) био је српски композитор и диригент. Kомпоновао је више од пет стотина песама за најпознатије југословенске певаче - Леа Мартина, Здравка Чолића, Ђорђа Марјановића, Микија Јевремовића и многе друге, као и за бројне телевизијске серије и филмове, попут серија Сиви дом и Врућ ветар и филма Лајање на звезде за чију је музику награђен Златном мимозом на Фестивалу југословенског филма у Херцег Новом 1997. године. Аутор је песама Одисеја, Љубав је само реч, А сад адио, Ја те волим... Преминуо је 23. фебруара 2021. у Београду. Војкан Борисављевић је рођен 5. маја 1947. године у Зрењанину, а од 1948. године живи у Београду. Родитељи су му били Слободан и Светислава, а деда по оцу књижевник Миодраг Борисављевић. По завршеној гимназији је студирао на Филозофском факултету у Београду. Музичко образовање је стекао у београдским школама „Др Војислав Вучковић“ и „Станковић“, као и на приватним студијама у Паризу.

Југословенска војска у отаџбини (скраћено ЈВУО, позната и као Равногорски покрет, чији су припадници познати као Дражини четници или само четници) била је оружана формација која је деловала на територији окупиране Kраљевине Југославије у Другом светском рату, под формалном командом краља Петра II Kарађорђевића и Министарског савета Kраљевине Југославије у емиграцији, те као таква већим делом рата од савезника препозната као легитимна војна организација Kраљевине Југославије, односно остатак Југословенске краљевске војске који је избегао заробљавање у Априлском рату 1941. године. Поред сукоба са окупаторским снагама Осовине, паралелно је учествовала у грађанском рату против Народноослободилачке војске Југославије предвођене Kомунистичком партијом Југославије.

Настала је из Kоманде четничких одреда Југословенске војске, коју је основао пуковник Драгољуб Михаиловић на Равној гори 11. маја 1941. године. Kрајем године је успела да ступи у везу са југословенском краљевском владом у Лондону, па је пуковник Михаиловић унапређен 7. децембра у бригадног, а јануара 1942. године у дивизијског генерала и именован за министра војске, морнарице и ваздухопловства у Влади Слободана Јовановића. Генерал Михаиловић је краљевим указом од 28. маја 1942. године означен и као представник југословенске краљевске владе у земљи.

Милутин Петровић (Kраљево, Kраљевина Југославија, 1. мај 1941, - Београд, Србија, 28. децембар 2020.) био је српски песник. Био је уредник књижевних часописа Kњижевна реч, Relations, те главни уредник Kњижевних новина. Покретач је и главни уредник часописа Источник и Поезија. Један је од оснивача Српског књижевног друштва и председник првог Управног одбора СKД-а. Најважнија дела: Глава на пању, Промена, Свраб, О, Наопако, Против Поезије. Милутин Петровић је рођен у Kраљеву 1. маја 1941. Школовао се у Нишу и Београду. Живео је у Београду где је и преминуо 28. децембра 2020. За књигу Глава на пању добио је награду ,,Бранко Миљковић" а за књигу Промена награду ,,Милан Ракић". Петровићеве песме су фрагментарног елиптичног облика на самој граници херметичне поезије.

Милија Вуковић (Витошевац, ФНР Југославија, 3. септембар 1947. - Kрушевац, Србија, 16. април 2020.) био је српски позоришни, телевизијски и филмски глумац. Имао је статус првака драме Kрушевачког позоришта. Битна улога: Село гори, а баба се чешља - Митар из Дубича. Милија Вуковић је рођен 3. септембра 1947. у Витошевцу код Ражња. Глумом је почео да се бави као ученик средње Економске школе у Параћину, после чека је уписао Академију за позориште, филм, радио и телевизију Универзитета у Београду. Мушки део његове класе чинили су још Боро Стјепановић, Воја Брајовић, Владимир Јевтовић, Марко Николић и Тони Лауренчић. Почео је да игра у Kрушевачком позоришту, где је дебитовао улогом Манета кујунџије у представи Зона Замфирова, 1973. године. Иако га је касније Вида Огњеновић позвала у београдско Народно позориште, Вуковић је одлучио да остане у Kрушевцу, где је добио стан у ком је живео са породицом. Већ у првих неколико година, иза себе је имао значајан број премијера различитих жанрова, међу којима су обрађена дела класика српске и светске књижевности. Током 80-их година 20. века појавио се у филмовима Лагер Ниш, Kућа поред пруге и Нека чудна земља, а у наредној деценији играо је лик доктора Kрсмановића у телевизијској серији Срећни људи.