Вести

Живан Сарамандић (Београд, 2. април 1939 - Београд, 30. јануар 2012) је био српски оперски певач (бас). Сарамандић је рођен у Београду а одрастао у Аранђеловцу, где је завршио основну школу и гимназију, а затим уписује Економски факултет у Београду где је, као апсолвент Економског факултета, 1962. године добио позив да пева у великом варијетеу „Орфеум“, који је био културна институција од великог значаја. То је определило његову даљу каријеру. Одустао је од економије и посветио се певању. Похађао је часове код једне од највећих оперских певачица тог времена, Зденке Зикове.

Дебитовао је 21. септембра 1966. године, на сцени Народног позоришта у Београду, улогом краља Египта у опери Ђузепа Вердија ,,Аида". Године 1968. примљен је у стални ангажман Народног позоришта. Током дуге и богате каријере, остварио је све важне и значајне улоге из басовског фаха у операма: Кнез Игор, Иван Сусањин, Моћ судбине, Фауст, Набуко, Севиљски берберин, Борис Годунов, Кнез од Зете, Ернани, Дон Кихот, Дон Карлос, Порги и Бес, Атила и многим другим. Био је интерпретатор црначких духовних песама, а нарочито познат по свом извођењу руских народних песама из репертоара Фјодора Шаљапина.

 

Глумица Мирјана Вукојичић, дугогодишња чланица ансамбла Југословенског драмског позоришта (16. децембар 1947. - 2. март 2017.) је припадала генерацији „Бојанових беба” и својим талентом, сензибилитетом и посвећеношћу позоришту дала значајан допринос слави ЈДП-а и позоришној уметности на овим просторима.

Мирјана Вукојичић завршила је Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1970. године и непосредно затим постала део уметничке породице ЈДП-а. Одиграла је на десетине улога, међу којима се издвајају Офелија у Шекспировом „Хамлету”, Соња Мармеладова у остварењу „Зли дуси” Ф. М. Достојевског, Стела у комаду „Трамвај звани жеља” Т. Вилијамса, Анријета у Молијеровим „Ученим женама”, Корделија у „Краљу Лиру”...

Своје глумачко умеће несебично је даривала позоришној публици, а током каријере радила је са водећим редитељима: Мирославом Беловићем, Дејаном Мијачем, Паолом Мађелијем, Радославом Дорићем, Радославом Миленковићем, Егоном Савином, Видом Огњеновић, Димитријем Јовановићем, Стевом Жигоном, Бранком Плешом... Изузетне сценске креације дала је и у савременим комадима „Лаку ноћ, мајко” Марше Норман, „Милена из Прага” по Милени Јасенској и „Дејство гама-зрака на сабласне невене” Пола Зиндела. Бавила се есејистиком у области театрологије и оставила је вредне записе, најчешће о колегама глумцима. Радила је филмске и телевизијске улоге. Преминула је после дуже болести у Београду 2. марта 2017. године.

Народна библиотека Србије обележава свој Дан. Основана је пре 185 година указом кнеза Милоша Обреновића, и била је прва установа културе у земљи.

Народна библиотека Србије традиционално обележава 28. фебруар - Дан Народне библиотеке Србије који је прошле године проглашен и за Национални дан књиге.
Подршку обележавању Националног дана књиге пружило је Министарство културе и информисања.
На иницијативу Народне библиотеке Србије програму обележавања Националног дана књиге придружиће се јавне библиотеке у многим градовима у Србији, попут Београда, Чачка, Крагујевца, Ниша, Новог Сада, Вршца, Пожеге, Крушевца, Ваљева, Зајечара, Јагодине, Пирота, Сомбора, Смедерева, Ћуприје, Краљева, Пријепоља, Неготина, Кикинде, Врања, Прокупља, Књажевца, Коцељеве, Прибоја, Крупња, Власотинца, Новог Пазара, Свилајнца, Лаповоа, Ковина, Великог Градишта, Панчева, Кладова и др.
Програм прославе у Народној библиотеци Србије трајаће 27. и 28. фебруара.

Весна Парун (Зларин, Краљевина СХС, 10. април 1922. - Стубичке Топлице, Хрватска, 25. октобар 2010.) је била песник, драмски и дечји писац.

Студирала је на Филозофском факултету у Загребу. Детињство је провела у Сплиту, у Биограду на мору и у Шибенику. Основну школу је завршила на Вису, а гимназију у Загребу, због рата је морала да побегне у Сплит. Вратила се у Загреб 1942. године. После рата је уписала студије на Филозофском факултету, одсек филозофија. Године 1947. радила је на прузи Шамац - Сарајево, оболела је од тифуса, а у исто је време доживљавала кризе због несретне љубави која је трајала од 1938. године. Све су то били разлози прекида студија. Од 1962. до 1967. боравила је у Бугарској, где се удала, развела и доживела нови низ недаћа. Враћа се у Загреб где ради као слободни писац. Године 2000. се из свог дома преместила у дом у Стубичким Топлицама, где на крају и умире. Ушла је у политику у својој 85-ој години. Учланила се у Демократску странку жена. Прва је жена у Хрватској која је живела искључиво од књижевности. Неке од књига је сама штампала и продавала, па чак и илустровала. Преминула је 25. октобра 2010. године. Песникиња Весна Парун је послала последње писмо својој пријатељици, глумици Мирјани Вукојичић у Београд, 9. октобра 2010. године. У београдској општини Сурчин још 2011. године је одређено да једна од планираних улица добије назив Весна Парун.

Дејан Илић добитник награде „Меша Селимовић”

На ранг-листи, по броју гласова критичара, следећа је књига Петра Матовића „Из срећне републике”, а затим и „Повратак причи” Марка Недића

Песник Дејан Илић добио је Награду „Меша Селимовић” Компаније „Новости” за поетску збирку „Долина Плистос”, (у издању НБ „Стефан Првовенчани” из Краљева, у едицији „Повеља”), која је са 19 гласова проглашена најбољом књигом 2017. године.

По речима Драгана Богутовића, новинара „Вечерњих новости”, уз Огњенку Лакићевић, оснивача овог признања, око „Меше” су се по 30. пут окупили књижевни зналци који редовно прате домаћу продукцију.