Вести

У Салону књиге у нашој библиотеци ускоро ћете моћи купити издања Службеног гласника, свакако једног од најбољих издавача код нас. Посетите ових дана наш Салон књиге и одаберите књигу за себе, или за драгу вам особу.

 

Момчило Момо Капор (Сарајево, Краљевина Југославија, 8. април 1937. - Београд, Србија, 3. март 2010.) је био српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске. Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинили осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9. У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика.

 

Бранислав Брана Петровић (Бјелуша код Ужица, Краљевина Југославија, 7. април 1937. - Београд, СР Југославија, 25. септембар 2002. године) је био српски песник и новинар. Рођен је 1937. године у селу Бјелуша, које сада припада општини Ариље. Основну школу завршио је у Слатини. Гимназију је завршио у Чачку. Студирао је на Правном факултету а дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на одсеку за југословенску књижевност и српски језик. Радио као новинар у „Борби“, колумниста у НИН-у, уредник у часопису „Видици“ и „Српски књижевни гласник“, уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. Избор из колумни које је објављивао у НИН-у, објавио је у књизи „Квадратура круга“.

 

Јелена Јовановић Жигон (Београд, Краљевина Југославија, 3. новембар 1933. године) је српска глумица. Супруга је покојног глумца Стеве Жигона и мајка глумице Иване Жигон. Дубровачке летње игре: Бјанка у Отелу, Францика у Краљу Бетајнове, Надежда у Варварима су њене најпознатије улоге у позоришту.

Филмографија глумице Јелене Жигон: Општинско дете (1953), Вратићу се (1957, Сведок на суду, као Јелена Јовановић), Дилижанса снова (1960, Циганка), После биоскопа (1960), Љубав и мода (1960, Вера), Први грађанин мале вароши (1961, Катарина Илић), Пустолов пред вратима (1961, глумчева жена), Судар на паралелама (1961, Супруга), Обрачун (1962, Азира), Звиждук у осам (1962, Позната глумица), Мушкарци (1963), Две ноћи у једном дану (1963), Инспектор (1965), Le Soldatesse (1965), Лавиринт смрти (1965), Kommissar X - In den Klauen des goldenen Drachen (1966), Er ging allein (1967, Жанет Месемер), Дивље семе (1967), Јутро (1967, Ружа), Fantastici tre supermen (1967), Брат доктора Хомера (1968, Вера), Моја страна света (1969, као Јелена Јовановић-Жигон), Република у пламену (1969), Клопка за генерала (1971, Вера), Једанаеста најтежа година (1973), Последњи (1973), Јунак мог детињства (1973, ТВ мини серија), Опасни сусрети (1973), Доктор Младен (1975, Анђа), Promised Woman (1975, Антигона), У бањи једног дана (1976), Грлом у јагоде (1976, Мама Лола), The Picture Show Man (1977, Madame Cavalli), Више од игре (1977, Сеја Шљивић), Љубав у једанаестој (1978), Луде године (1978, Јелена Тодоровић), Дјетињство младости (1979, ТВ серија), Сећам се (1979), Ланци (1979), Дошло доба да се љубав проба (1980, Јелена Тодоровић), Врућ ветар (1980, Бошковићева секретарица), Љуби, љуби, ал' главу не губи (1981, Јелена Тодоровић), Какав деда, такав унук (1983, Јелена Тодоровић), Тимочка буна (1983), Иди ми, дођи ми (1983, Јелена Тодоровић), Шта се згоди кад се љубав роди (1984, Јелена Тодоровић), Жикина династија (1985, Јелена Тодоровић), Ћао инспекторе (1985, начелникова жена), Друга Жикина династија (1986, Јелена Тодоровић), Луталица (1987, Ђина), Бeкство из Собиборa (1987, Шломова мајка), Сулуде године (1988, Јелена Тодоровић), Последњи круг у Монци (1989, Николина мајка), Жикина женидба (1992, Јелена Тодоровић), Рођен као ратник (1994), Полицајац са Петловог брда (1994, ТВ серија, Маринина мајка), Пакет аранжман (1995, Даркова мајка), Крај династије Обреновић (1995, госпођа Новаковић), Птице које не полете (1997, Учитељица), The Dark Side of the Sun (1997), Куд плови овај брод (1999), Пропутовање (1999, Марија), Европесма - Европјесма 2006 (2006, Хостеса), Сељаци (2006, Апотекарица), Милун(ка) (2011, Милунка Савић), Смешно ћоше код Ђоше (2012, ТВ серија, Цврле), Равна гора (2014, ТВ серија, Лујза Мишић), За краља и отаџбину (2015, Лујза Мишић).

 

Стево Жигон (Љубљана, Краљевина СХС, 8. децембар 1926. - Београд, Србија и Црна Гора, 28. децембар 2005.) био је српски и југословенски филмски и позоришни глумац и редитељ словеначког етничког порекла. Као млад човек, две године је провео у злогласном конц логору Дахау, где је и научио немачки језик. Због знања језика и познавања менталитета врло често је касније играо улоге циничних и хладних немачких официра.

Студирао је глуму у Љубљани и Лењинграду. Дипломирао је 1952. у изванредној класи Академије за позоришну уметност у Београду. На Факултету драмских уметности је био један од првих асистената, приликом његовог оснивања 1949. Преломни тренуци његове уметничке каријере везани су за Бојана Ступицу, који је допринео његовом ангажману на филму и режији. Током година, све мање глуми у Југословенском драмском позоришту и Атељеу 212, а све више се окреће режији. Његова режија Хамлета посебно је запамћена као изазовна и полемична. На филму дебитује 1950. године двема малим улогама. Као своје најбоље две улоге издваја ону новинара у филму Оксиген (М. Клопчић, 1970) за коју је на фестивалу у Пули награђен Златном ареном, као и ону у филму Рондо (З. Берковић, 1966). Запажено глуми и на телевизији, а посебну популарност стиче тумачећи лик злогласног мајора Кригера у тв серијама Отписани и Повратак отписаних. Глуми и у кратким играним филмовима (нпр. Н. Стојановића).