Вести

Милан Комненић (Пилатовци, код Никшића, Црна Гора, Краљевина Југославија, 8. новембар 1940. - Београд, Србија, 24. јул 2015.) био је српски песник, преводилац и есејиста. Дипломирао је на филолошком факултету у Београду, а радио је и као предавач на универзитетима у Француској, Италији и САД. Уређивао је књижевне часописе Видици, Дело и Relation, а радио је и као уредник у издавачкој кући Просвета. Преводио је са италијанског, француског, шпанског и немачког језика. Његове прве песме теже да обнове неправедно занемарену прошлост, док се касније Милан Комненић окреће антипоезији. Велики број песама је остварио по начелима критичког неореализма. Његове песме су уврштене у више антологија, а поезија и есеји преведени су на много језика (француски, италијански, енглески, руски, словачки, мађарски, румунски, пољски, словеначки и македонски). Између осталог, превео је са француског оригинала опсежну студију Дени де Ружмона ,,Љубав и Запад. Добитник је књижевних награда ,,Младост", ,,Исидора Секулић" и ,,Милан Ракић", ,,Велика Базјашка повеља" и награде за преводилаштво ,,Милош Ђурић".

 


Милош Жутић (Београд, Краљевина Југославија, 16. новембар 1939. - Београд, СР Југославија 30. август 1993.) је био српски филмски и позоришни глумац.

Милош Жутић је рођен у Београду, његови родитељи су били дефектолози и радили су у Дому слепих у Земуну где је Милош почео да похађа основну школу. После пресељења у Београд наставља похађање основне школе у Београду. Након завршене основне школе уписао је VI мушку гимназију у Београду, да би касније прешао у XIV гимназију коју је и завршио. Глумом је почео да се аматерски бави у ДАДОВ-у још у гимназијским данима за време похађања XIV гимназије. Завршио је Академију за позоришну уметност у Београду. Прве две године је био у класи Проф. Огњенке Милићевић, 3. године је био у класи Проф. Јосипа Кулунџића а 4. године је био у класи проф. Мате Милошевића код кога је и дипломирао.

У периоду од 1960. године до 1992. године остварио је 85 улога. Играо је у Народном позоришту у Београду, Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212, Народном позоришту у Нишу, Народном позоришту у Сомбору, Звездара Театру, Београдском драмском позоришту, Студенском културном центру у Београду, Коларчевом народном универзитету у Београду, Позоришту на Теразијама у Београду, Центру за културу „Олга Петров“ Панчево, Дому омладине Београд и Драмском центру Нови Сад. Са својим улогама је учествовао у многим позоришним смотрама као што су: Дубровачке летње игре у Дубровнику, Стеријино позорје у Новом Саду, Сусретима војвођанских позоришта у Суботици и Зрењанину, Слободарским позоришним свечаностима у Младеновцу, Данима комедије у Јагодини, Свечаностима „Љубиша Јовановић“ у Шапцу, Смотри „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу и Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну. Наступао је на филму, радију, телевизији и у позоришту. Поред запажених улога остао је упамћен као „наратор“ у многим филмовима и серијама. Преминуо је после дуге и тешке болести, 30. августа 1993. године. Сахрањен је на Новом гробљу. Био је муж Светлане Бојковић и Огњанке Огњановић Жутић, обе глумице и отац Катарине Жутић глумице, и сина Ђорђа. Од 1994. године додељује се „Награда Милош Жутић“ за најбоље глумачко остварење у протеклој позоришној сезони.

 

Павле Угринов (право име Василије Поповић, рођен је у Молу, Краљевина СХС, 15. априла 1926. године - умро је у Београду, Србија, 23. јуна 2007. године) је био српски књижевник, драматург, редитељ и академик. Основну школу похађао је по разним местима у Војводини, а средњу је завршио у Петровграду, данашњем Зрењанину. Економски факултет у Београду уписао је 1946. године. После две завршене године студија, уписао се на тек основану Академију за позориште и филм у Београду, где је дипломирао 1952. године на одсеку за режију, у класи проф. др Хуга Клајна. После студија једно време се бавио позоришном режијом и теоријом. Један је од оснивача камерне сцене Атељеа 212 у Београду. Његовом поставком драме Чекајући Годоа Семјуела Бекета свечано је отворена сцена тог театра. Радио је и као уредник драмског и серијског програма Телевизије Београд. У књижевни живот ступио је 1955. године поемом Бачка запевка, за коју је заједно са Александром Тишмом, добио Бранкову награду за поезију. Затим се потпуно посветио писању прозе и есејистике. Објавио је 21 књигу, међу којима су романи: Одлазак у зору (1957), Врт (1967), Елементи (1968), Домаја (1971), Фасцинације (1976), Задат живот (1979), Царство земаљско (1982), Отац и син, Без љубави (1986), Топле педесете (1990); новела Исходиште (1963), прозна дела: Сензације (1970), Речник елемената (1972). Написао је више сценских адаптација, телевизијских и радио драма, есеја, студија и критика. Био је члан Главног одбора Стеријиног позорја, члан Савета ЈДП-a, члан Председништва Удружења књижевника Србије, члан Савета Музеја савремене уметности у Београду, члан Савета БИТЕФ-a и бројних других културних установа и манифестација. Био је председник савета Летописа Матице српске и стални члан - сарадник те установе. Добитник је Бранкове награде (1955), НИН-ове награде за роман (1979), Октобарске награде Београда (1983), Нолитове награде (1990). Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1976) и Орденом Републике са сребрним венцем (1988). За редовног члана САНУ изабран је 29. маја 1991. године. Преминуо је 23. јуна 2007. године у Београду у 81. години. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

 

Олга Спиридоновић (Сплит, Краљевина СХС, 11. јун 1923. - Београд, СР Југославија, 15. мај 1994.) је била српска филмска, телевизијска и позоришна глумица.

Олга је прву улогу добила још као беба од три месеца глумећи бебу у колицима у Ибзеновој „Нори“. Родитељи, путујући глумци, су после Сплита путовали преко Скопља, Цетиња, Крагујевца до Београда. Имала је само пет година када су је у стану Жанке Стокић ставили на сто да рецитује. Учествовала је у радио драмама као члан Уметничког позоришта. Била је чланица Југословенског драмског позоришта од 1951. до пензије.

Играла је Офелију, Јулију, Салому, Глорију, све главне женске улоге. Добила је Златну арену 1959. године за најбољу главну женску улогу у филму „Мис Стон“.

Љубиша Бачић - Баја (Сокобања, Краљевина СХС, 30. децембар 1922. - Београд, СР Југославија, 24. март 1999.) је био српски глумац, песник и преводилац. Своју популарност је стекао синхронизовањем цртаних филмова који су се емитовали на Телевизији Београд током 1980.-их и раних 1990.-их, а најпознатије су његове креације Петла Софронија, Симе Страхоте, Елмера Давежа и већег броја ликова у цртаном серијалу Нинџа корњаче. Радио је и синхронизацију ликова у познатој луткарској серији ,,Лаку ноћ децо'', где је давао глас магарцу, псу и јежу. Учествовао је и у бројним другим телевизијским дечјим емисијама, где је наступао и са познатим дечјим хором ,,Колибри''. Био је члан Атељеа 212 и остварио је низ епизодних улога на филму и телевизији.

Поред синхронизовања цртаних филмова и глуме, писао је и песме, а једна од његових најпознатијих је „Бољи живот“ коју пева Дадо Топић на одјавној шпици истоимене серије. Такође је написао песму „А ја без тебе“ коју је посветио Милени Дравић, а коју је отпевала Снежана Мишковић Викторија на свом албуму из 1991. године. Снимио је неколико синглова са песмама за децу, као и синглове са шлагерима. Писао је поезију на дијалекту, и то говору свога сокобањског краја у којој је показао изузетни таленат, а исто тако и преводио с руског језика. Међу колегама био је познат под надимком Баја. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.