Вести

Трајко Стојановић Косовац (Приштина, Краљевина Југославија, 1934. - Београд, СР Југославија, 2002.) био је српски графичар, сликар, сценограф и конзерватор.  Рођен је 19. маја 1934. године у приштинској радничкој породици од оца Бошка Стојановића, бравара и мајке Јордане, рођене Ђекић, домаћице. Основну школу завршио је у Приштини, а Школу за примењену уметност у Пећи 1954. године. На Академији ликовних уметности у Београду, у класи професора Божидара Продановића, који му је предавао и у Пећи, дипломирао је 1958. године. Радио је као сценограф у Покрајинском народном позоришту у Приштини (1961 - 1971) и Југословенском драмском позоришту у Београду (1971 - 1974), да би након тога прешао у слободне уметнике.

Војислав Воја Мирић (Трстеник, Kраљевина Југославија, 7. април 1933. - Београд, Србија, 23. април 2019.) био је југословенски и српски глумац. Једна од његових најпознатијих улога је у филму „Дервиш и смрт“ из 1974. године, где је тумачио главну улогу - лик Ахмеда Нурудина. Рођен је у Трстенику 7. априла 1933. године, почео је као ђак гимназије у полупрофесионалном крушевачком позоришту, а уздигао се до врхунског тумача класичних улога на престоничким сценама. Дипломирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и врло млад ушао у ансамбл Београдског драмског позоришта средином педесетих година, када је тај театар носио репертоар главног града.

После неколико сјајних улога на филму, међу којима се издвајала улога студента Ненада у љубавној причи ,,Чудна девојка" са Шпелом Розин (режија Јован Живановић, 1962.) био је међу првима који су остварили статус слободног филмског глумца и заједно са Велимиром Батом Живојиновићем основао Удружење филмских глумаца. Ово је био веома важан корак. Захваљујући успону српског филма и огромној популарности домаћег екрана шездесетих година прошлог века (што се у тој мери више никада није поновило!) ступио је у нашу културу филмски глумац као самостална и интегрална уметничка појава и то остао до данашњег дана. Сви наши филмски глумци су, на известан начин, Батина и Војина породица. Био је један од оснивача Сервиса за организовање производње, промета филмова Филмских радних заједница - ФРЗ - Центар ФРЗ или Центар филм Београд, затим међу оснивачима Југословенског глумачког удружења, авангардне и познате драмске дружине А, омладинског центра на Тјентишту, синдиката самосталних филмских радника а и међу оснивачима је и Глумачких сусрета у Нишу.

Радомир Смиљанић (Јагодина, Краљевина Југославија, 20. април 1934. - Београд, Србијa, 19. јул 2019.) био је српски писац, публициста и преводилац. Смиљанић припада међу најпревођеније српске књижевнике и сврстава се међу 20 најзначајнијих српских писаца двадесетог века који се огледао у свим жанровима књижевности, од приповетке, сатире до романа и од драмских дела и писања сценарија за телевизију и филм до поезије за децу и одрасле и сатиричних афоризама. Најважнија дела: Неко је оклеветао Хегела, Карађорђе, вожд сербски, Витешки краљ Ујединитељ, Стање природног нереда, Петер Хандке, немачко-српска рапсодија, Post scriptum: Target, Пад нацизма. Награде: Награда Arnsberg 1973. и 1975.; Награда за животно дело Удружења књижевника Србије, Награда за животно дело Достојевски, Свеславенског књижевног друштва; Пупинова награда. Супруга му је била Љиљана Смиљанић, професорка енглеског језика и списатељица.

Срето Бошњак (Маркушица, Краљевина Југославија, 1930. - Београд, Србија, 2017.) је био југословенски и српски ликовни критичар и историчар уметности. Бошњак је аутор бројних књига о познатим југословенским и српским ликовним уметницима; потписао је монографије: Љубица Цуца Сокић, Милан Ђокић, Миле Грозданић - Психологија симболичких форми, Никола Гвозденовић Гвоздо, Ружица Беба Павловић, Светомир Арсић Басара, Савета Михић и др. Био је селектор разних изложби, између осталих и 12. бијенала „У светлости Милене“ 2009. године.  Аутор је и бројних текстова у каталозима изложби.

Све графике о ширењу епидемије короне унутар граница националних држава показују исти или врло сличан развој, све кривуље се поклапају са задршком од две-три седмице. Ту правилност су први уочили виролози и епидемиолози, али њихово знање није од оног које теши. У јавном писму Великој Британији, у суштини свим Европљанима, италијанска књижевница Франческа Меландри нуди другу врсту знања, ону која полази од емпатије, спаја тугу и храброст у истој реченици.