Вести

Ускоро у БИБЛИОФОНОТЕЦИ: Ернесто Kарденал Мартинез (1925 - 2020)

Последња планетарна икона поезије и културе ХХ века, песник, револуционар, министар и свештеник. (Рођен: 20. јануар 1925. Гранада, Никарагва. Умро: 1. март 2020. Манагва, Никарагва. Nicaraguan cultural figure. Образовање: Универзитет Колумбија, 1946. - 1947. Colegio Centro América. Salmos, Poemas, Ernesto Cardenal: Solentiname.

У недељу, првог дана марта 2020. године, у својој деведесет и петој години, у Манагви, главном граду Никарагве умро је Ернесто Карденал, једна од последњих митских фигура Латинске Америке. Након Карденалове смрти Хуан Хосе Тамајо, директор Kатедре за теологију и верске науке ,,Игнацио Елакуриа” са Универзитета Карлос III, у Мадриду, бираним је речима покушао да приближи лик Ернеста Карденала и објасни какав нас је то човек напустио и отишао у једну другу стварност у коју је тако дубоко и искрено веровао. По Тамају, напустио нас је ,, ... теолог и песник, мистик и политичар, свештеник и пророк, Никарагванац и грађанин света, монах и револуционар, борац и естета, усамљеник, комунист и евангелиста, хришћанин и марксист, верник и анти-идолатрик, човек с овог и с оног Света”.

Може ли уопште више супротности бити сажето у једној јединој реченици, односно у једном једином човеку? Наизглед тешко. Али управо је овим речима изражена сва контрадикторна суштина латиноамеричког поднебља, тог плодног хумуса из којег је изникла и величанствена фигура Ернеста Карденала. Друштвени, политички, културолошки, историјски и сваки други ,,еруптивни карактер” Латинске Америке понекад изроди овакве јединствене особе које нису омеђене никаквим оштрим рубовима или границама, људе који су саздани од невидљивог ткања међусобно наизглед неспојивих елемената који стварају и који се стапају у једну нову целину и јединствену димензију стварности и особености.

У том смислу Карденал је најоригиналнији производ Латинске Америке, али истовремено и непоновљива појава. Та дисхармонична полифонија различитих елемената сложила се у јединственост Ернеста Карденала, у један богати и бујни, надвременски, универзални уметнички и практички мозаик. У том спајању наизглед међусобно неспојивог крије се суштина магичности оне врсте стварног, опипљивог реализма који ври у делима, али и у конкретним животима многих латиноамеричких људи, уметника и креативаца. Појам ,,магичног реализма” само донекле погађа бит тог ,,чуда које чудо није” - него је понекад тек најопорија тегобна реалност. Зато аналитичар Ел Паиса, Клаудио Áлварез и може тврдити како Карденал у том компликованом мозаику од којег је била саткана његова посебност, његово уметничко дело као и његов конкретан политички и друштвени ангажман, у свој тој готово надреалној плуралности - никада није дозволио да дође до међусобног искључивања, ни преклапања различитих елемената те целине јер је ,,свако од његових (различитих) животних искустава обележавала кохерентност” или, како би он то језгровито изразио: ,,Чули су се различити гласови, али само једна мисао”.

Међутим, веома бисмо погрешили уколико би Ернеста Карденала покушали да изједначимо с надреалистима или мексичко-чилеанским ,,инфрареалистима” који су шездесетих и седамдесетих година прошлог века желели радикално ,,издувати и ,,разнети” мозгове ,,службене културе”, као што би то рекао њихов идејни гуру Роберто Мата.

Карденал постаје планетарно познат 4. марта 1983. године када сви светски медији објављују слику овог великог песника, револуционара и свештеника и тадашњег министра културе у првој сандинистичкој влади како скромно клечи на својој десној нози пред Папом Иваном Павлом II, који га укорава насред аеродрома у Манагви приликом његове прве посете Никарагви, након рушења сомозистичке диктатуре и доласка на власт Сандинистичког фронта националног ослобођења (Frente Sandinista de Liberación Nacional - FSLN), чији је Карденал био члан. Један од главних циљева Папиног доласка у Никарагву било је ућуткивање пробуђених „Теолога ослобођења“ чији је истакнути припадник био и Ернесто Карденал. Папа није крио како му је циљ да жестоко укори лево оријентисане и политички ангажоване свештенике ,,Народне цркве” због њиховог директног ангажмана у оружаној револуцији, али и у новој власти у Никарагви. Зато је Папа тако претећи стајао на аеродрому над овим свештеником и министром културе у новој никарагванској влади оштро гестикулирајући својим прстом над главом неукротивог свештеника, говорећи му како хитно ,,мора регулисати своју ситуацију” с Црквом ... Али овом светски познатом сликом и читавом том сценом није доминирао моћни римски бискуп Војтила, него лик клечећег, благо насмешеног скромног белобрадог песника с његовом неизбежном црном беретком на глави који је ћутке слушао овај јавни прекор.

Kасније је Карденал, описујући ту сцену у својој аутобиографији написао: ,,Kако му ја нисам одговорио ништа он је поновио своју опомену док су га пратиле све светске камере” додајући и како је ,,Папи недостајало поштовање народа”, јер је преко пола милиона окупљених верника након Папиног говора у којем је критиковао револуцију, почело узвикивати: ,,Црква сиромашних ... Црква сиромашних” и ,,Између хришћанства и револуције нема контрадикције!”. Папа им је, ван протокола, одговорио цитатом из Еванђеља по Ивану - ,,Чувајте се лажних пророка” - упозоравајући их на ,,вукове у јагњећој кожи” након чега је гомила окупљених верника почела викати, не дозвољавајући му да настави свој говор, иако је Војтила узалудно узвикивао: ,,Папа жели да говори!”.

Та сцена остаће вечни симбол Карденаловог сукоба с највишом црквеном хијерархијом због његовог опредељења за револуцију. Папа није волео сандинисте и то уопште није крио. Императивно је забранио никарагванским свештеницима да улазе у нову владу. Kако Карденалу ни на крај памети није падало да послуша Папу, па и под претњом екскомуникације, последице су биле неизбежне. Зато ће га Иван Павао II 4. фебруара 1984. године суспендовати ,,а дивинис” забрањујући му даљње обављање свештеничких дужности. Осим њега, Папа је такође ,,суспендовао” и Фернанда Карденала, Ернестовог млађег брата, иначе језуиту, револуционара и теолога ослобођења, министра образовања у сандинистичкој влади, као и свештенике-сандинисте, припаднике теологије ослобођења, Мигуела д’Ескотоа и Едгара Паралеса. Та ће забрана трајати скоро 35 година све док је у фебруару прошле године није укинуо аргентински папа Фрањо. Вест о укидању ове ,,анатеме” болесни Карденал је примио у болници у Манагви, мирно - одбијајући било које привилегије што би му их поновно свештеништво донело, као што је одбијао и све друге привилегије, а посебно оне проистекле из његових неизмерних револуционарних или неких других, а понајмање импозантних песничких заслуга.

Ернесто Карденал рођен је 20. јануара 1925. године у Гранади, у ,,једној од најпоштованијих никарагванских фамилија”, како ће он то сам касније написати у својој аутобиографији. Била је то врло богата породица и ,,лоза” чији су се припадници генерацијама бавили трговином. Детињство проводи у ,,La Casa de los Leones” (,,Лављој Kући”). По његовим речима то је била најелегантнија кућа у Гранади уколико не рачунамо Kатедралу која се налазила тачно насупрот ње на средишњем градском тргу. Породица му је наменила каријеру адвоката, али је Ернестов отац попустио пред дечаковом страсном заљубљености у књижевност. Тако млади Карденал одлази на студије у Ciudad de México где уписује филозофију и књижевност на највећем латиноамеричком Универзитету Universidad Nacional Autónoma de México, а затим одлази у Сједињене Америчке Државе и наставља своје студије на Columbia University, New York. Од 1949. године путује Еуропом, а три године касније оснива малу издавачку кућу ,,El Hilo Azul” (,,Плави Kонац”).

Већ тада се опредељује за директан друштвени ангажман, па 1954. године суделује у неуспешном оружаном покушају рушења никарагванског диктатора Сомозе (,,La Rebelión de Abril” - ,,Априлска Побуна”). Осим књижевности и директног ангажмана на промени стварности осећа и врло снажну вокацију према вери, па 1957. године прави радикалан заокрет и одлази у трапистички манастир Гетесмани у америчком Kентакију. Тај ће потез оставити дубоки, неизбрисив траг и судбински утицати на цео његов будући живот. Одлазак у самостан открива нам сву комплексност и богатство Карденалове личности која је била препуна различитим видовима љубави - што ће касније збуњивати многе аналитичаре који су се бавили његовом појавом и његовим делом. У првом тому својих сећања названих ,,Вида Пердида” (,,Изгубљени Живот”) у којем се бави својом младошћу, он пише: ,,Нисам био испуњен ни са чим другим, осим с Богом - с оним што је он знао а ја нисам”. У то време, како сам открива, раздирали су га осећаји између ,,романтичне љубави” која му се догодила и религиозног позива. Ипак, након уласка у самостан пише својим родитељима: ,,Не можете ни замислити колико је сретно ово моје путовање. Осећам се као да се налазим на меденом месецу”.

У манастиру Гетесмани Карденал неће доживети само верски него и изузетно снажан политички утицај који ће на њега извршити кључна фигура у његовом животу. Наиме, тамо ће се сусрести с писцем и мистиком Томасом Мертоном који је у манастир стигао годину дана раније као професор. Он ће бити Карденалов учитељ, али и присни пријатељ. Мертон ће готово судбински утицати на читав даљњи Карденалов живот. Уствари, он је већ раније имао снажан утицај на Карденала пошто је Карденал већ и пре доласка у манастир прочитао све његове књиге, а неке је чак и превео на шпански. Карденал ће сам постати незаобилазна фигура теологије ослобођења која је своје семе дубоко засадила на бискупској конференцији у колумбијском Медељину 1968. године.

Карденал се радикализује у складу с тадашњим континенталним политичким кретањима. Посебан утицај на њега врши колумбијски свештеник Камило Торес, први свештеник који узима оружје у руке како би се борио против друштва неправди и угњетавања. Тај свештеник-герилац, претеча теологије ослобођења који спаја марксизам и хришћански социјални наук, гине и постаје једна од највећих латиноамеричких левичарских икона. Kубанска револуција такође ће јако усмерити Карденалов политички развој, а улазак у трапистички ред помогао му је да развије, не само свој каснији политички профил, него и посебан литерарни стил који укључује и поему ,,El Hora de Cero” (,,Нулти Сат”) у којој ће 1957. године написати како ,,Рај никада није постојао” јер ,,Рај је у будућности”. По њему ,,Библија прича о миту раја, али то је само мит. Поема ,,El Hora de Cero” је јасно исказала његову аверзију према латиноамеричким десничарским диктатурама, а посебно Сомозиној диктатури у његовој родној Никарагви. Kарденал изазива потрес својом ,,Молитвом за Мерилин Монро” (,,Oración por Marilyn Monroe”) објављеној 1965. године у којој моли Бога за спас душе највећег секс симбола средине ХХ века.

Исте те 1965. године постављен је за свештеника у Никарагви. Његов се црквени живот одвија под утицајем II Ватиканског концила и револуционарних кретања у Латинској Америци. Убрзо формира хришћанску заједницу, готово монашку комуну на једном од острваца архипелага Солентинаме на језеру Кокиболка. Заједницу ће чинити једна хришћанска конгрегација коју чине сељаци и рибари које Карденал учи изради скулптура, писању поезије и наивном сликарству, изради рукотворина … Ту ће држећи своје ,,сељачке мисе”, живећи у скромној колиби, спавајући на малом дрвеном кревету на спрат, окружен књигама, водом и егзотичним биљкама, дивљим лишћем и миром добити инспирацију за писање свог славног ,,Солентинамског јеванђеља” (,,El Evagelico de Solentiname”) након чега постаје светски познат песник.

У то се време све више приближава и на крају се укључује у Сандинистички фронт националног ослобођења и његову револуционарну борбу. То су била заиста турбулентна времена. Карденал чак потајно у своју малу хришћанску комуну доводи Хулија Кортазара, једног од најзначајнијих аргентинских књижевника свих времена, аутора „Раyеле”. Сомозин режим, наравно, младог свештеника песника Ернеста Карденала сматра побуњеником, герилцем и својим непријатељем. И ништа ту нису погрешили. Зато и не чуди што ће Карденал након победе сандиниста и пада сомозистичке диктатуре постати министар културе у новоуспостављеној револуционарној влади.

Он је без икакве сумње један од неколицине најзначајнијих латиноамеричких песника ХХ века и сигурно спада у сам врх светске књижевности. ,,Канто Космико” Ернеста Карденала (1992.), ,,Кантос де вида” и ,,Есперанца” његовог сународника Рубена Дариа и ,,Канто Генерал” чилеанца Пабла Неруде веројатно су најутицајнија дела латиноамеричке поезије уопште. Поезија је била дом у којем је обитавао Ернесто Карденал и можда је један од оних који су на најдословнији начин потврдили Хајдегерову мисао да је ,,језик кућа постојања”, односно истинска кућа људског бића. Теолог Хуан Хозе Тамајо рећи ће да је Карденал био ,,мистик с ногама на земљи”. Карденал је развио посебан сензибилитет за латиноамеричке индиосе и јак антијенкијевски дух који је код њега тако обожавао његов учитељ и духовни отац, Томас Мертон. Карденал је политички, литерарно и социјално одан ствари револуције, па дужност министра културе обавља у складу са својим идејама ,,хришћанског ослобођења” које он живи у пракси. Он заправо живи ритмом утопије, као и сваки прави револуционар. Његово ,,не-место” била је његова хришћанска комуна Солентинаме. Држао се оне мисли Оскара Вајлда који каже: ,,Географска карта на којој није означена земља Утопија не заслужује ни да се погледа”. Карденал није волео расправе о утопији него ју је стварно живео, радио на њеном остварењу, пожуривао њен долазак, помало наивно као што то ради сваки револуционар-романтичар, али увек без икакве журбе, истрајно и доследно. Он сматра да ако историја већ има крај, онда тај крај не сме да буде фаталан, него сретан, а да би то било тако човечанство мора ићи ,,стазом братства и сестринства”.

Карденал је стално истраживао и ,,друге светове” у уметности, науци, филозофији, религији, народним знањима, свом унутрашњем животу, Свемиру … Он сам је представљао инкарнацију сусрета науке, религије, мистике и поезије. Зато и пише како у научним чињеницама налази „пуно мистичне и песничке инспирације“ и да се због тога већ дуго времена његова поезија „храни науком“. Богу се приближава на интердисциплинарни начин тврдећи да је ,,крај” нама потпуно несхватљив и ,,неприступачан”. Он попут Мертона, тврди да је Бога могуће спознати једино кроз љубав. Своју младост сматра ,,изгубљеним животом” (,,вида пердида”) - мото Оскара Вајлда: ,,Нисам довољно млад да бих све знао”. Занимао га је Kосмос и бавио се проучавањем звезда - отвореним очима гледајући у бескрај свемира.

У својој најзрелијој фази, 2007. године, када сандинисти поново освајају власт у Никарагви, Ернесто Карденал долази у сукоб са сандинистичким водством, а пре свега с Данијелом Ортегом и његовом супругом Росариом Муриљо (који де факто међусобно деле власт). Због тога на суптилан начин постаје предметом њиховог политичког прогона. Упркос томе ни у једном тренутку не одустаје од свог револуционарног опредељења. За ББЦ, 2007. године, на питање о односу свештеничког положаја и насиља одговара како је против Сомозине диктатуре ,,...једини могући пут била оружана борба”. У том истом интервјуу каже: ,,Такво хришћанство које смо тада видели у Ватикану није било оно хришћанство које је Христ хтео за Цркву; али моја вера је вера у Христа, а не у Ватикан; уколико се Ватикан одвојио од Христа ја остајем уз Христа!” а 2012. године, када прима награду Премио Ибероамерикано де Поесиа Реина Софиа изјављује: ,,Моја је поезија социјално и политички опредељена или, боље речено, револуционарна”.

Пре две године, у позној старости, отворено ће стати уз никарагванске протестанте оптужујући врх власти за злочине и суспензију демократских слобода. Ортегу назива диктатором. Против Карденала тада подижу некакав имовински спор и суд доноси пресуду о огромној новчаној казни (800.000 долара) коју би он требало да плати једном немачком држављанину. Карденал одбија било шта да плати и тражи да га затворе, али власти донету пресуду ,,замрзавају”. Kазну не плаћа, а режим се не усуђује да га ухапси. У интервјуу за Дојче Прес Агентуру (ДПА) изјављује како је ,,током пуно година понављао једну молитву из Псалама: Господе, направи да поново будемо оно што смо били! И чуо ме!”. Ту је мислио на актуалне социјалне покрете у Никарагви, ангажман младих и појаву ,,истинских сандинистичких снага” које он подржава (Movimiento Renovador Sandinista - MRS). Неколико пута Карденал је бивао предложен за Нобелову награду за књижевност, доктор је ,,Хонорис Кауса” на Universidad por la Huelva, носилац је француског ордена ,,Легије Части”, а при крају живота добија и велику уругвајску награду ,,Premio Internacional Mario Benedetti” коју посвећује тинејџеру Алвару Конраду убијеном у уличним анти-Ортегиним протестима у Манагви. На његов последњи рођендан, 20. јануара 2020. године, шпански издавач LIBROS DE ТRОТТА издао је ,,Чудо до 1.200 страница”, књигу поезије Ернеста Карденала с насловом ,,Pоesia completa”. Након његове смрти никарагванска поетеса и његова велика пријатељица Ђоконда Беле, аутор ,,El país bajo mi piel” (,,Земља под мојом кожом”) написала је: ,,Отишао је мирно и слатко у космос о коме је певао” … ,,Не треба плакати него славити живот попут његовог, доследан и креативан, неуморан 95 година”.

На миси која се након његове смрти, уз ковчег с његовим телом, одржавала у манагванској катедрали сандинистички дисиденти и Карденалови поштоваоци певали су националну химну и узвикивали ,,Живела слободна Никарагва!”, ,,Правда!”, ,,Демократија!”. Због тога најближи пријатељи великог песника сахрањују тајно, 6. марта, уместо дан касније како је било најављено, како би избегли могуће нове инциденте. Kремиран је у Манагви, а урна с његовим прахом однета је на острво Манкарон архипелага Солентинаме. Сахрањен је испод камена где су покопани ,,хероји и мученици Солентинамеа”, сандинистички герилци Лауреано Маирена, Елвис Кавариа, Алехандро Гуевара и други чланови хришћанске заједнице коју је основао и предводио Карденал. Те суботе је острво било препуно песникове родбине и поштовалаца који су дошли на његов последњи испраћај, али он је већ био сахрањен. Влада Данијела Ортеге прогласила је тродневну националну жалост због смрти Ернеста Карденала Мартинеза. Тако је револуција још једном на подручју Латинске Америке својом магичном руком исписала ову помало надреалну причу о једном незаобилазном великану који је свој живот уткао у мозаик људске историје на есенцијалан начин.