Вести

Ускоро у БИБЛИОФОНОТЕЦИ: Феликс Пашић (1939 - 2010) и Синан Гуџевић (1953)

Феликс Пашић (Сплит, Краљевина Југославија, 19. фебруар 1939. - Београд, Србија, 31. јул 2010.) био је српски позоришни и литерарни критичар, новинар, публициста и преводилац. Добитник је више признања и награда, од тога две Стеријине награде за позоришну критику (1983, 1992) и Стеријина награда за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе (2006). Новине: Борба, Вечерње новости и Дневни телеграф. Књиге: Савременици (1965), Олуја (1987), Како смо чекали Годоа кад су цветале тикве (1992),  Карло Булић - авантура као живот (1992), Зоран (1995), Глумци говоре I, II (2003), Мира Траиловић, госпођа из великог света (2006), Јоакимови потомци (2006). Монографије: Град театар Будва - Првих десет година (1998), Десет фестивала позоришта за децу (2002), Град театар Будва - Других десет година (2007), Београдско драмско позориште - 60 година (2007), Вук, з. п. Тршић, Вукови сабори 1933-2008 (2008), Звездара театар 1984-2009 (2009). Феликс Пашић је био неуморни тумач сцене. У овој причи Библиофонотеке појављује се и „Овидије са Граба“, песник и преводилац Синан Гуџевић који, у самоизолацији на Пештерској висоравни, преводи са латинског Овидијеве Метаморфозе и друге песнике. Та емисија је добила награду Арман Лану на Међународном телевизијском фестивалу у Монте Kарлу, 1985. године као најбоља документарна емисија. Уредник је био Феликс Пашић.

Феликс Пашић је на прво место стављао позориште коме је неуморно допринео као новинар, критичар, театролог, селектор фестивала, уредник позоришних новина, члан разних фестивалских жирија као и на разне друге начине... Пашићевим одласком изгубила је и Телевизија Београд у којој је остварио преко 150 узорних документарних емисија које данас представљају национално добро из области културе и уметности; једна од тих антологијских емисија свакако је „Овидије са Граба“, посвећена песнику и преводиоцу Синану Гуџевићу који, у самоизолацији на Пештерској висоравни, преводи са латинског Овидија и друге песнике. Из разговора произишле су и књиге „Зоран - разговори са Радмиловићем“ (1995) и „Kарло Булић - авантура као живот“ (2002). Приредио је и књигу о Оливери Марковић, књигу песама и записа Љубише Бачића, о Театру „Јоаким Вујић“, монографије о Граду театру Будви и Југословенском фестивалу позоришта за децу у Kотору. С посебном пажњом и поштовањем приредио је избор позоришних критика Слободана Селенића „Драмско доба“ (2005). Последњих година приредио је монографију о Мири Траиловић, као и својеврсне књиге-портрете о Београдском драмском позоришту и Звездара театру....

Новинарски занат започео је у Борбиној кући; радећи у разним издањима постепено се определио за праћење културне и уметничке делатности, пре свега области књижевности и позоришта. Убрзо је настала и прва Пашићева књига: „Савременици“ (1965) у којој су објављени разговори с југословенским писцима. Уз новинарски рад, све више времена посвећује позоришној критици и публицистици. Позоришне критике објављује у Борби, Вечерњим новостима (више од две деценије), на таласима Радио Београда, у Дневном телеграфу и Театрону. Доцније, један је од оснивача листа Лудус и његов дугогодишњи главни уредник. За своје разноврсне делатности Феликс Пашић више пута је награђиван. За новинарски рад добио је годишњу награду Радио Београда, новинарску награду „Светозар Марковић“ и награду „Арман Лану“ на телевизијском фестивалу у Монте Kарлу. Добио је два пута Стеријину награду за позоришну критику. О Пашићевој умешности говоре две књиге разговора с глумцима „Глумци говоре“ (2004). Међу саговорницима налазе се најзначајнија имена југословенског глумишта четири последње деценије двадесетог века: Изет Хајдархоџић, Милена Зупанчич, Перо Kвргић... Емисија „Овидије са Граба“, добила је награду Арман Лану на Међународном телевизијском фестивалу у Монте Kарлу, 1985. године као најбоља документарна емисија. Уредник: Феликс Пашић, сниматељ: Веселко Kрчмар, редитељ: Жарко Драгојевић. Произведено 1984. године, Редакција документарног програма.

Феликс Пашић је био један од највећих заљубљеника, истраживача, хроничара и познавалаца српског и југословенског позоришта. Позоришном и филмском критиком бавио се 40 година. Радио је и као новинар, а иза њега је остао и немали број књига и монографија. Феликс Пашић је преводио са француског, покренуо, водио и уређивао телевизијске хронике Битефа, на свим важнијим домаћим позоришним фестивалима и манифестацијама био је селектор, члан жирија, водитељ, био је и последњи савезни селектор Стеријиног позорја, основао је и три године водио Југословенски фестивал позоришта једног глумца у Никшићу. Добио је годишњу награду Радио Београда (1975), награду ,,Светозар Марковић" (1979), два пута Стеријину награду за позоришну критику (1983, 1992) и друге. Спомен плакету града Београда добио је 1974. године. Студирао је француски језик и књижевност. Са земаљског позоришта испраћен је  4. августа 2010. године, на Новом гробљу.

У овој причи Библиофонотеке појављује се и „Овидије са Граба“, песник и преводилац Синан Гуџевић који, у самоизолацији на Пештерској висоравни, преводи са латинског Овидијеве Метаморфозе и друге песнике. Синан Гуџевић (Граб на Голији, између Новог Пазара, Сјенице и Ивањице, 1953.). Kњижевник и преводилац, по образовању филолог, студирао класичне и модерне језике у Београду, Пизи, Минхену. Преводи с латинског и старогрчког, са немачког, италијанског, руског и португалског. Превео две расправе о лажи (О лажи и Против лажи) Аурелија Аугустина, Говор о достојанству човекову Pica della Mirandole, Ноћно путовање Посланика Мухамеда непознатог аутора, мноштво стихова с латинског и старогрчког (Овидије, Мартијал, Грегорије из Назијанза) објављених по књижевним часописима, те хиљаде стихова песника учесника сарајевских сусрета посвећених Изету Сарајлићу, који су трајали 10 година. Са Рафаелом Марзано на италијански превео избор од 154 Сарајлићеве песме, објављене у Салерну, као и своју збирку Римски епиграми. Живи у Загребу.

Синан Гуџевић је рођен 1953. у Грабу, на Голији, између Новог Пазара, Сјенице и Ивањице. Рођен и растао на планини, одавно живи у равници. Скоро сви га сматрају горштаком, а он је три четвртине живота провео у великим градовима: у Београду, у Риму, у Берлину, у Напуљу, у Рио де Жанеиру. Екавац и ијекавац откако је проговорио. Студирао је електротехнику и филологију у Београду, Пизи и Минхену. Преводи поезију и прозу с латинског, старогрчког, немачког, италијанског, руског и португалског и пише. Максимир и Мирогој су нешто од тога. Мада се пре више година преселио у Хрватску, песник и преводилац Синан Гуџевић никада није отишао из ове средине. Остао је присутан не само због места рођења (Граб 1953), контаката са пријатељима и превода Овидијевих Метаморфоза који чека на објављивање скоро више од две деценије, већ пре свега због читалаца који су настојали да дођу до његових луцидних текстова које је повремено писао за хрватске, босанске и светске медије, ослушкујући информације о Римским епиграмима које је објавио сплитски „Ферал трибјун". Гуџевић је недавно кратко боравио у Београду где је учестововао у промоцији књиге ,,Хаику, хаику јебем ти маику“ Предрага Луцића.