Вести

Ускоро у БИБЛИОФОНОТЕЦИ: Зоран Глушчевић (1924 - 2006)

Зоран Глушчевић (Ужичка Пожега, Краљевина СХС, 23. мај 1924. - Београд, Србија и Црна Гора, 11. мај 2006.) био је српски књижевник, преводилац, књижевни и ликовни критичар и есејиста. Зоран Глушчевић рођен је 23. маја 1924. године у Ужичкој Пожеги. У Пожаревцу и Београду похађао је гимназију, након чега је дипломирао на Филозофском факултету у Београду, на катедри за германистику. Био је ожењен Милком Лучић Глушчевић, новинарком и дугогодишњом уредницом Културног додатка листа „Политика". Веома рано се афирмисао на књижевној и културној сцени. Бавио се немачком књижевношћу, превођењем, писањем есеја, драма за радио и телевизију, студија и критика. За собом је оставио око тридесетак књижевних дела. Приредио је и први објавио сабрана дела немачког нобеловца Хермана Хесеа, а важио је за једног од најбољих познавалаца Хесеовог опуса, као и стваралаштва Франца Кафке. Са Марицом Јосимчевић и Радованом Поповићем, приредио је и сабрана дела Исидоре Секулић.

Зоран Глушчевић је био уредник листа „Уметност и критика", затим Издавачког предузећа „Вук Караџић" и Издавачког завода „Југославија" и главни и одговорни уредник „Књижевних новина". У „Књижевним новинама” је 1969. године објавио текст у којем је осудио улазак војних трупа СССР у Чехословачку, због чега је осуђен на шест месеци затвора. Био је политички ангажован интелектуалац, што показују и његова дела „Косово и никад краја” (1989), „Ратне игре око Косова” (1999) и „Ф-117, или, Суноврат НАТО стратегије" (1999), у којима критикује међународну политику према Косову и СЦГ. Зоран Глушчевић је био председник Удружења књижевника Србије, као и председник жирија за доделу НИН-ове награде. Добитник је бројних награда и признања, од којих су неке Октобарска награда града Београда 1966. године, за дело „Путевима хуманитета". Јуна 2018. године Милка Лучић, Зоранова удовица, формирала је легат „Зорана и Милке Глушчевић“ у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат". Том приликом Удружењу је поклоњена њихова цела библиотека стране литературе, као и мноштво награда и других предмета из заједничког стана Милке и Зорана. Легат се налази у Музеју српске књижевности на Бањици.

Дела: Како се посматра књижевно дело (1953), Путеви хуманитета I и II (1964, 1965), Пером у рабош (1966), Епоха романтизма (1966), Романтизам (1967), Мит, књижевност и отуђење (1970), Студија о Кафки (1971), Кафка: Кључеви за Замак (1972), Алфа и омега (1975), Кафка: кривица и казна (1980), Поезија и магија, есеји о песницима (1980), Косово и никад краја (1989), Ф-117, или, Суноврат НАТО стратегије (1999), Ратне игре око Косова (1999), Сава Ракочевић, монографија о савременом српском сликару (2001), Окултна моћ (2001), Мефисто и он, роман (2005) и Гете (2011).