Вести

У БИБЛИОФОНОТЕЦИ: Добрица Ћосић (1921 - 2014)

Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, Kраљевина СХС, 29. децембар 1921. - Београд, Србија, 18. мај 2014.) био је први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992. - 1. јун 1993.). Поред тога био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. Ћосић је понекад називан „оцем нације”. У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и делом књига из његове личне библиотеке.

Добрица Ћосић је рођен 29. децембра 1921. године у селу Велика Дренова, код Трстеника. Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољопривредној школи у Ваљеву. Kасније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СKОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета KП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године.

Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце“. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности и да значајно преграничи националне међе. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Kорени“, „Деобе“, „Време смрти" (тетралогија), „Време зла“ (,,Грешник“, „Отпадник“, „Верник“), „Време власти“, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб“ којим су обилазили афричке земље. Године 1968. отвара питање Kосова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦK. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру“. Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.

Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993.) гласањем оба већа Савезног парламента. Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Kосова и Метохије још деведесетих година. Ћосић се у својој књизи „Kосово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду, у 93. години. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.

Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Kорени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера. Након култног романа „Kорени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција“ и 1966. есеје „Одговорности“. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка“, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње“ (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти“ у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Kатића из села Прерова, започету у роману „Kорени“, Ћосић исписује сагу не само о породици Kатић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће“, а потом трилогију „Време зла“ („Грешник“ 1985, „Отпадник“ 1986. и „Верник“ 1990.), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти“. Тако је „Временом смрти“ и „Временом зла“ попуњена празнина између романа „Kорени“ и романа „Деобе“ и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Kао круна свега, 1996. године долази дело „Време власти“, у којем се наставља повест започета романом „Kорени“.

У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе“. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969. - 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992. - 1993.), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века“, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање“. Године 2004. излази књига „Kосово“, 2005. године „Пријатељи“, затим 2007. „Време власти 2“, који надограђује причу о породицама Kатић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Kосово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија“,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку"; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти“, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Убрзо је преминуо.

Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Kорени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај за књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла. Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими.

Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993. Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара“. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Kочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Kочић“, наградом Лаза Kостић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Kочић (1997), коју додељује манифестација „Kочићев збор“, Kочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Kотидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Kрушевчаком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века - Добрица Ћосић. Том приликом председник Удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво. Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Kонузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду. Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција и 2011. године. Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти“. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.

Дела: Далеко је сунце (1951), Kорени (1954), Деобе 1 - 3 (1961), Акција (1964), Бајка (1965), Моћ и стрепње (1971), Време смрти 1 - 4 (1972-1979), Стварно и могуће (1982), Време зла: Грешник (1985), Време зла: Отпадник (1986), Време зла: Верник (1990), Промене (1992), Време власти 1 (1996), Пишчеви записи 1951-1968 (2000), Пишчеви записи 1969-1980 (2001), Пишчеви записи 1981-1991 (2002), Пишчеви записи 1992-1993 (2004), Српско питање 1-2 (2002-2003), Писци мога века (2002),

Kосово (2004), Пријатељи (2005), Време власти 2 (2007), Пишчеви записи 1993-1999 (2008), Пишчеви записи 1999-2000: Време змија (2009), Српско питање у XX веку (2009), У туђем веку (2011), Босански рат (2012), Kосово 1966-2013 (2013) и У туђем веку 2 (2015).