Вести

Ускоро у БИБЛИОФОНОТЕЦИ: Драгомир Лазић (1924 - 2012)

Драгомир Лазић (1924-2012) рођен је у Купцима код Крушевца. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Један је од оснивача издавачке куће Багдала и часописа за уметност и културу Синтеза. Утемељивач је Уметничке галерије у Крушевцу. Био је уредник недељника Победа. Аутор је бројних књига и текстова из културне прошлости Крушевца и околине. Добитник је награде за животно дело у култури Крушевца. Објављене су му збирке прича:
Голоруки, Игра се наставља, Ратници пред зору, Линија од ватре, Бригада, Евине јабуке, Особењаци, Грађани Кала, Ближе истини, Пасторци судбине. Романи и новеле: Аманет, Карактеристика, Злочин у Рајинцу, Дедине кочије, Лице наличја, Сновид, Други коњаник, Небозарна птица, Утапање Утопије (електронска књига). Есеји и записи: Слободиште, Књижевно дело Душана Радића, Вајар Димитрије Симић, Уметник и педагог Бора Михајловић, Изабран живот и др. Књиге, приче и есеји Драгомира Лазића преведени су на стране језике и ушли су у антологије. Био је члан Удружења књижевника Србије.

Књига ЛАВИРИНТ је закључни део триологије, коју заједно са њом чине претходне књиге окупљене око књиге ГРАЂАНИ КАЛА. У сродству са књигом ЛАВИРИНТ су књиге БЛИЖЕ ИСТИНИ и ПАСТОРЦИ СУДБИНЕ. Оне, заједно са овом чине, као и оне око ГРАЂАНА КАЛА једну својеврсну целину. Прва је карактеристика ГРАЂАНА КАЛА на неки начин садржана, имплиците већ у наслову. Ипак, нешто им је заједничко, оне хоће, или бар покушавају да теже једној књизи, једном исказу о људима и догађијима истог поднебља, говоре о нама, о нашим манама и врлинама, о радости и болу, о свакојаким људима, које смо, не само видели, него их на свој начин и доживели. Ове две групације књига јесу посебне, али се оне могу сажети и под једним називом, управо под овим - ЛАВИРИНТ. Свет је састављен из концентричних кругова који се таласасто шире у недоглед. Ми, ма какви да смо и одакле смо, живимо у нади која није ништа мање варљива од лавиринта наших чемерних борења и зракастих снова. Ми једни друге видимо у одсеву блица који нас открива. Зато су му приче кратке и такве какве су, оне не пружају романескно развијање фабуле, него тек њене назнаке тренутака које читалац може сам да шири и сажима, јер читалац је и писац док причу чита, а поготову кад је прочита. Људи у овим књигама сами себе пишу, као што то и сам аутор чини. Сваки аутор, што је ноторна чињеница и ништа ново него истина, којој у првој књизи, можемо бити само ближе, којој можемо бити пасторци, како у другој и сви заједно у лавиринту с којим покушавамо да се обрачунамо, свесно или несвесно, с мањим или већим успехом, али у њему и опет у њему. То опетовање је лајтмотив прича Драгомира Лазића и он то хоће да исприча, као и сваки писац, био он велики или мали, признат или непризнат, знан или незнан. Књига ЛАВИРИНТ покушава да уђе у свет ближњега и по ко зна који пут се увери да је то један исти или сличан свет, свет лавиринта. Лавиринта радости и туге, заборава и памћења, лавиринт сазнања и разочарења, лавиринт наше моћи и немоћи, једном речју, лавиринт живота и смрти свког људског створа, лавиринт тренутка и вечности. Сви смо ми један велики ЛАВИРИНТ! У том лавиринту, су измирени реално и имагинарно. Усталом то је сан сваког човека.

Окренутост Ђурице Лазића младим сарадницима, или бар онима који су били знатно млађи од њега је карактеристична. Занимљиво је да су рецензенти његових књига које су изашле у овом веку - биле Љубица Петковић и Миланка Милосављевић. У питању је поверење које је Ђурица имао према млађим ствараоцима. У ту групу спада и Миља Ђорђевић, вајарка и Мирољуб Аранђеловић Расински, композитор и Радмила Живковић која се бавила припремом и издавањем његових  књига од 2003. године, па на даље. Међу млађим Ђуричиним сарадницима биле су и Биља Грковић, кустос крушевачке Галерије, Јованка Рашовић, сликарка. Ђурица Лазић је умео да буде ненаметљиво присутан у културном животу града, бар у последњих четврт века и умео је да се у неком тренутку готово сасвим повуче из тог јавног градског живота користећи своју пензију баш за писање. Тако је обавио задатак, писао, довршавао и објављивао књиге и то о свом трошку. Књига ИЗАБРАН ЖИВОТ - Записи о Живадину је хроника једног дружења. Кроз анегдоте о Драгомиру Лазићу Ђурици, та књига се мора поменути из више разлога. То је друга тема, тај портрет контроверзног песника Живадина Лукића са којим се Ђурица дружио четрдесетак година, до самог Живадиновог краја. Утисак је да је иза необичне, трагикомичне личности Живадина Лукића, било могуће откривати и аутопортрет Ђурице Лазића, писца ове књиге који је на овај начин подигао споменик не само пријатељу, него и пријатељству у којем су њих двојица истрајали, што је реткост. Све је у почињању, говорио је Живадин, а Ђурица запамтио и записао. И ми смо тамо. Такозвано обнављање, о коме се тако много говори, у ствари није ништа друго него поновно почињање, почињање у бескрај и ништа друго.