Вести

Ускоро у БИБЛИОФОНОТЕЦИ: Војислав Васја Станковић (1930 - 1994)

Војислав Васја Станковић, глумац (Ниш, Краљевина Југославија, 11. мај 1930. - Ниш, Србија, 14. март 1994.). Отац му је био пекар, а мали Васја је у раном детињству научио да ради тешке послове да би помогао својој сиромашној породици. У зиму 1944. прикључио се народноослободилачкој борби и као курир у Јастребачком партизанском одреду задобио је тешке промрзлине ноге од којих се никад није опоравио и које су се показале фаталнима када је по јакој зими 1994. радио са аматерима у Бијелом Пољу: хитно је пребачен у нишку болницу али лекари нису успели да му спасу живот.

У родном граду је завршио два разреда Трговачке академије (1948), да би потом, 1948-1949, пет семестара студирао у Београду на Академији за позоришну уметност. Дебитовао је на нишкој сцени 1947. а од 1. априла 1952. године је био редован члан Народног позоришта у Нишу. Од 1. 12. 1958. до 30. 6. 1959. године био је ангажован у мостарском позоришту, а од 1. 7. 1959. до 15. 8. 1965. је био члан Драме СНП. Прешавши у слободне уметнике („последњи српски путујући глумац“), живео је у Београду и као глумац и редитељ је радио у позориштима Србије и Босне и Херцеговине (Београдско драмско позориште и театри у Зеници, Крагујевцу, Сарајеву, Зрењанину, Тузли, Зајечару и, наравно, родном Нишу, којем се увек враћао).

Био је истовремено и филмски глумац и остварио више запажених улога у домаћим филмовима (Лептирица, 1973; Ћоркан и Швабица, 1980; Дивљи светац, 1989). Учествовао је и у телевизијским серијама (Вук Караџић, 1987; Портрет Илије Певца, 1988; Кућа поред пруге, 1988; Рођаци из Лазина, 1988; Алекса Шантић, 1992.). Био је веома контроверзна личност: мрзовољни особењак, уз то прогањан због русофилства (и надимак Васја Нишлије су му дале по истоименом лику из чувеног руског филма Пастир Костја и он га је са поносом носио), са друге стране је пожртвовано радио са позоришним аматерима у најгорим условима и често бесплатно, а надасве је волео децу; написао је шеснаест комада за децу, од којих је већина извођена. На његову иницијативу и уз његову велику помоћ основано је Дечје позориште у Зеници. Робусног изгледа а истовремено умејући да зрачи и лукавошћу и препреденошћу, често је играо „негативце“, моћнике и опаснике, а у националним историјским комадима углавном је носио турбан, који му је стајао „к’о саливен“. Добитник је више награда за глумачка остварења: за улогу Југ-Богдана у Бановић Страхињи у Новом Саду је 1963. добио Октобарску награду, 80.-тих је на Сусретима професионалних позоришта БиХ у Јајцу шест пута награђиван, а са нишким ансамблом је 1982. у Пироту освојио „Јоакима“ за улогу Живог бића у Воћном дану и на Данима комедије у Светозареву „Ћурана“ за улогу Тозе механичара у Вечитим студентима.

Два пута је радио у Новом Саду (Октобарска награда Новог Сада), Kрагујевцу, Зеници, Београду. Играо је у Зрењанину, Тузли, Лесковцу, Пироту, Зајечару, Титограду,... Од 1987. је у пензији, али није мировао. Играо је поново Јосу пандура на сцени Народног позоришта, па Арсу у „Kоштани” поводом 35. годишњице рада његовог колеге Симе Ерчевића. Играо је и боловао. Био је Хаџи Тома у „Kоштани”, Данијел у „Kлопци за беспомоћног човека”, Раскољников у „Злочину и казни”, па Хенрик IV у истоименој драми, Димитриј Фјодорович у „Браћи Kарамазовима”, Томас Мор у „Човеку за сва времена”, Живо биће у „Воћном дану”(награда „Јоаким” на сусретима у Пироту 1982.), Тоза у „Вечитим студентима” („Ћуран” у Јагодини), Живадин Филиповић у „Југословенској антитези”, Аристотел у „Букефалу”, Милош у „Ружењу народа”, Јабучило у „Белој кафи”, Хаџи Замфир у „Зони Замфировој”,... Мало се зна да је написао 16 дечјих комада. Многе је и сам режирао. Оснивач је Дечјег позоришта у Зеници. Босна је била његов други дом. На сусретима професионалних позоришта БИХ у Јајцу, освојио је 6 награда. На нишкој сцени одиграо је више од 50 улога, а на сценама широм Југославије троструко више. Највише је волео улогу Тимона Атињанина. Тумачио га је у Лесковцу по препоруци др Хуга Kлајна. Први у Југославији.

Играо је Васја у десетак домаћих филмова („Свадба”, „Ноћи и јутра ”, „У сукобу”, „Kућа поред пруге”, и др.), много више у телевизијским драмама („Спиритисти”, „Сан Др Мишића” и „Проклетиња” - у режији Бранка Плеше, у чувеној „Лептирици” Ђорђа Kадијевића...) и серијама („Kамионџије”, „Тале”, „Вук Kараџић” Ђорђа Kадијевића, „Алекса Шантић”...), али је позориште била његова највећа љубав. Васја Станковић, један од најбољих глумаца у историји нишког позоришта, умро је у Нишу 14. марта 1994. године, а сахрањен 15. марта на нишком Новом гробљу.Улоге: Брања Вошњак (Парастос у белом), Генерал Жиро Жоби (Матуранти), Гарсен (Иза затворених врата), Христијан, Први судија (Пера Сегединац), Јохан Вилхелм Мебиус (Физичари), Непознати (Кристифор Колумбо), Пера (Вечити младожења), Југ Богдан (Бановић Страхиња), Смаил-ага (Смрт Смаил-аге Ченгића), Касије (Јулије Цезар), Сипка (Халелуја).

Филмографија: 1959. Ноћи и јутра (Кубац), 1963. У сукобу, 1968. Уђи, ако хоћеш, 1968. Сунце туђег неба, 1968. Рам за слику моје драге (Продавац, као В. Станковић), 1968. Кво вадис Живораде (Живорадов ујак), 1968. Силе (ТВ филм), 1972. Село без сељака (ТВ серија), 1972. Савонарола и његови пријатељи (ТВ филм), 1972. Мајстори (ТВ серија, Пајсеров друг), 1972. Паљење рајхстага (ТВ кратки филм), 1973. Камионџије (ТВ серија),1973. Лептирица (ТВ филм, Кмет), 1973. Опасни сусрети (ТВ серија, Начелник), 1973. Свадба, 1973. Сан доктора Мишића (ТВ филм, Лука, слуга), 1973. Самоћа (ТВ филм), 1973. Београд или трамвај а на предња врата (ТВ филм, Чика Мита), 1974. Породични оркестар (ТВ филм), 1975. Проклетиња (ТВ филм, Поротник), 1976. Спиритисти (ТВ филм, Ђенерал), 1977. Не може тиква с кумпијером (ТВ филм), 1977. Суданија (ТВ филм), 1977. Шта се догодило са Филипом Прерадовићем (ТВ филм, Свињар), 1978. Прича о кмету Симану (ТВ филм), 1978. Папирна (ТВ филм), 1978. Окука (ТВ филм), 1979. Јегуље путују у Саргаско море (ТВ филм), 1979. Скица за слику времена (ТВ филм), 1979. Тале (ТВ мини серија, Реакционар), 1979. Њен пријатељ Филип (ТВ филм), 1979. Бифе Титаник (ТВ филм, Старац), 1980. Ћоркан и Швабица (ТВ филм), 1984. Откос (ТВ серија, Бошко Бимба), 1987. Вук Караџић (ТВ серија, Ага Зворнички), 1988. Кућа поред пруге (Радоман), 1988. Портрет Илије Певца (ТВ мини серија, Радоје Белегишки, ковач), 1989. Урош блесави, 1989. Рођаци из Лазина (ТВ серија, Теодосије), 1989. Дивљи светац (ТВ филм, Игуман Теодор Милутиновић) и 1992. Алекса Шантић (ТВ серија, Тодор Аничић).