Вести

Драгомир Васић - Драгиша (рођен: Горњи Милановац, Краљевина Србија, 2. октобар 1885. - убијен: логор Стара Градишка, Јасеновац, НД Хрватска, 20. април 1945.) био је српски и југословенски политичар, академик, адвокат, приповедач, романсијер, есејиста и новинар. У међуратном периоду био је припадник Републиканске странке и потпредседник Српског културног клуба. Војска: Kраљевина Србија, Kраљевина СХС и Kраљевина Југославија. Године службе: 1912-1918 и 1941-1945. Чин: Пуковник у резерви. Битке/ратови: Први балкански рат, Други балкански рат, Први светски рат и Други светски рат. Одликовања: Орден Kарађорђеве звезде. Априла 2007. Окружном суду у Београду поднет је захтев за рехабилитацију Драгише Васића. Захтев је поднела ћерка Драгише Васића, Татјана Васић-Јанићијевић. Овај захтев је изазвао велику полемику у јавности. Једни мисле да се други човек четничког покрета не сме рехабилитовати док други сматрају да је то упрошћавање проблема, те наводе да је Драгиша Васић био левичар, социјалиста, да је на Дражу Михаиловића утицао само у позитивном смислу (познато је нпр. да Југословенска војска у отаџбини није преименована у Српску војску баш због противљења Васића који је убедио Михаиловића да ту војску не чине само Срби) а наводе и његово коначно размимоилажење са генералом Михаиловићем 1944. Драгишу Васића је рехабилитовао Окружни суд у Београду 15. децембра 2009. доказивањем да није присуствовао заседању Недићиве владе када је издала наређење да се покрене борба против партизана и да је била издата потерница за њим још пре заседања те владе. Почетком Другог светског рата је приступио четничком покрету Драже Михаиловића, где је међу присталицама био познат као Чича Драгиша. Био је један од најистакнутијих чланова четничког Централног националног комитета. При крају рата одвојио се од Михаиловића и пошао заједно са Павлом Ђуришићем према Словенији. Предао се усташама после битке на Лијевче пољу и убијен у логору Стара Градишка.

Иван Бекјарев (Београд, ФНРЈ, 6. април 1946. - Београд, Србија, 16. новембар 2020.) био је један од најзначајнијих југословенских и српских глумаца, који се огледао са подједнаким успехом у свим жанровима и медијима. Битне улоге Бољи живот - Стевица Kурчубић и Срећни људи - Бошко Деспотовић. Њагов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Иван Бекјарев рођен је 6. априла 1946. године у Београду. Родитељи Бекјаревог потичу из Македоније. Отац Георги (Ђорђе) је пред Други светски рат дошао у Београд, а мајка Радмила (пореклом из Ђевђелије) је у Београд дошла 1945. Иванов отац је пре рата посрбио своје презиме у Бећаревић, али га је након Ивановог рођења поново променио у Бекјарев, како би избегао непријатности пошто се тако презивао Бошко Бећаревић, шеф београдске Специјалне полиције која је сарађивала са Немцима током рата. Иванов отац је 1952. службено премештен у Kраљево. После заврштека основне школе, Иван је уписао Шесту београдску гимназију, а затим и Факултет драмских уметности. За пријемни на факултет спремали су га Мића Томић и Оливера Марковић. Заједно са њим су студирали Јосиф Татић и Милан Гутовић. На 19. Фестивалу филмског сценарија, у Врњачкој Бањи, 12.-16. 8. 1995. (организатор Културни центар), специјалне награде града домаћина - златне римске новчиће добили су глумци Данило Бата Стојковић и Иван Бекјарев. Иван Бекјарев за улогу Боже Маршићанина у филму Атентат, за који је сценарио написао Радомир Путник, а редитељ тог филма је Сава Мрмак а Данило Бата Стојковић за улогу Деде у филму Подземље, за који је сценарио написао Душан Ковачевић, а редитељ тог филма је Емир Кустурица. Ова фотографија, коју редакција Библиофонотеке ексклузивно објављује из своје архиве, снимљена је у ноћи доделе признања 16. 8. 1995. године, у 20:55 часова, на летњој позорници у Врњачкој Бањи, до сада није била на нету и спада у ред антологијских сцена из регистратуре овог документарног серијала.

Ових дана Зоран Рајић, аутор документарног серијала Библиофонотека, добио је на поклон две књиге из Црне Горе. Зборник радова о Жарку Команину и годишњак часописа Октоих су као заједнички поклон послали  проф. др Лидија Томић, уредница часописа и песник Радинко Крулановић из Матице српске - Црна Гора, Римски трг 50/1, Подгорица, као пратиоци сајта Народне библиотеке „Др Душан Радић“ и Библиофонотеке. Ове две књиге представљају још једно велико признање, како за самог аутора, тако и за редакцију Библиофонотеке.

Подсећања ради, на сајту Народне библиотеке „Др Душан Радић“, у оквиру Библиофонотеке, 2. децембра 2019. године, објављен је документарни видео приказ Жарко Команин, интервју. Поред бројних драмских дела и романа које је написао, Жарко Команин је и аутор сценарија за филм Јована Лукина редитеља Живка Николића.

Горан Паскаљевић (Београд, ФНР Југославија, 22. април 1947. - Париз, Француска, 25. септембар 2020.) био је српски филмски редитељ, сценариста и продуцент. Дипломирао је филмску режију на Факултету за филм и телевизију (ФАМУ) Академије сценских уметности (чеш. Akademie múzických umění) у Прагу. Режирао је многе документарне филмове и ТВ драме за ТВ Београд, а први дугометражни играни филм - Чувар плаже у зимском периоду, снимио је 1976. Направио је преко 30 документарних и 13 играних филмова. У Бечу је током априла 2016. одржана ретроспектива његових филмова. Преминуо је 25. септембра 2020. године у Паризу. После кремирања у Паризу на гробљу Пер Лашез његови посмртни остаци су 10. октобра пренети у Београд на Ново гробље. На 2. Фестивалу филмског сценарија, у Врњачкој Бањи, 18.-24.08.1978. (организатор Културни центар), специјалне награде града домаћина добили су глумци Светлана Бојковић , Ирфан Менсур и Бата Живојиновић за улоге у филму Пас који је волео возове, за који је сценарио написао Гордан Михић, а редитељ тог филма је Горан Паскаљевић. На 14. Фестивалу филмског сценарија, у Врњачкој Бањи, 16.-21.08.1990. (организатор Културни центар), трећу награду за сценарио добили су Борислав Пекић и Горан Паскаљевић, за филм Време чуда редитеља Горана Паскаљевића.

Данило Лазовић (Бродарево, ФНР Југославија, 25. новембар 1951. - Београд, Србија и Црна Гора, 25. март 2006.) био је српски глумац. Битне улоге: Срећни људи - Шћепан Шћекић и Породично благо - Богољуб Гагић „Черчил“. Рођен је у Бродареву на Лиму, у Србији. Завршио је Гимназију у Прибоју. Дипломирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1974. Прву значајнију улогу остварио је у ТВ серији „Отписани“ (1974). На 14.-ом  Фестивалу филмског сценарија (Врњачка Бања, 16. - 21. август 1990. године; Организатор: Културни центар Врњачке Бање), Данило Лазовић добио је Специјалну награду града домаћина за допринос фестивалу - златни римски новчић, за улогу затвореника  у филму „Последњи круг у Монци“ (сценарио: Душан Прелевић), редитеља  Аце Бошковића и за улогу Стојана у филму „Цубок“ сценаристе и редитеља Драгана Николића. Био је један од најпопуларнијих домаћих драмских уметника. Глумио је у великом броју филмова и позоришних представа. Остао је упамћен по улози Шћепана Шћекића у српској ТВ серији Срећни људи (1993 - 1996) захваљујући којој је стекао велику популарност у Србији па и шире. Значајнији филмови: „Двобој за јужну пругу“ (1978), „Лаф у срцу“ (1981), „Лазар“ (1984), ,,Најбољи" (1989), „Последњи круг у Монци“ (1989), „Мала (филм)“ (1991), „Три карте за Холивуд“ (1993), „Јагода у супермаркету“ (2003). Значајније ТВ серије: „Бољи живот" (1988), „Заборављени" (1990), „Kрај династије Обреновић" (1994), „Срећни људи" (1993 - 1996), „Породично благо" (1998 - 2001), „Стижу долари" (2004 - 2005). Иза себе је оставио супругу Бранку и четворо деце: Јелена, Вук, Милена и Милош.