Вести

Прича о настанку и нестанку експоната са изложбе

ОПСЕСИЈА

Поводом јубиларне 200. епизоде Библиофонотеке + Стална поставка слика стила и језика или дефиниција аутора

Свака сличност са стварним догађајима је намерна а свака случајна подударност са истинитим збивањима је слична... Јер када год се на једном месту, у исто време, догоди много тога случајно, онда ту обитава тихи подстанар предумишљај... Ово је тестаментарна стална поставка документарних видео приказа и оставинска расправа (sui generis)... О једном времену на преласку између векова, начину живљења, сећањима, идејама, ставовима, судбинама, надахнућима, хтењима, стилским вежбама, осећањима... Библиофонотека је једина преостала игра у граду ове врсте... Електронски медији су заправо модификована позоришта. Сви су ту и све је ту. Свакога дана и свако вече. Добри, зли и они између. Лепи и ружни. Главни, споредни, епизодисти и статисти. Познати глумци и лепојке. Уопште није важно када се уђе или изађе, да ли се закасни на почетак или се напусти пре завршетка, јер се представа и игра стално врте и трају... Што сам се више повлачио из јавности и овостраног, то сам више простора, разумевања, одјека и реаговања, пријатеља и познаника стицао и придобијао у оностраном.

У последње време све више се дружим са нишчима и све чешће сакупљам крхотине, па се изненадим колико тога уопште има... Тек, полако се претварам у књиговођу in memoriama и од заборава отржем странице о драгим ликовима и догађајима... Као јубиларни 200. документарни видео приказ Библиофонотеке, постављен је Добрица Ћосић, српски књижевник, академик, председник и ,,отац нације”. Равнатељ библиотеке је, задовољан јубиларном епизодом, частио мог колегу монтажера у овом пројекту и професора филма још једном туром на Тргу песника. Жао ми је што том пригодом нисам био са њима али могу да замислим са каквом је лакоћом професор, ноншалантно у свом стилу да не трепне, наручио дупли суви виски а колега монтажер скромно мало и тамно пиво. У то време био сам на једном погребу и пожелео да изучим занат клисара. Где је камен љут а где податан и како и колико може да буде хладан пољубац мермерне стене. Колико стварно има одавде до вечности!? Два најчешћа плеоназма у сталној употреби нашег језика налазе се управо у последњем акту на преласку из једног у друго - у читуљи. Скоро у свакој њеној употреби стоји да је неко отишао у ,,својој тој и тој години живота“. Па, није ваљда могао да оде у туђој, него у својој години и подразумева се - живота!? Ако се нешто подразумева, да ли га је потребно поново навести и још једном нагласити да се никада не заборави!? Апострофирати или не!? Уметничка слобода или грешка утегнуте секретарице у стенодактило бироу!? Или болујемо од шема, мустри и образаца!? Или су наше године ипак туђе, заправо нечије и припадају онима којима смо их (не)хотећи поклонили. Un remake du théâtre de l'absurde! Римејк театра апсурда... Можда...

Једина добра свечана вечера у погребном предузећу којој сам присуствовао била је позоришна представа истог назива. На касетама које љубоморно чувам, понекад се питам и од кога, све је више оних који су отишли а све је мање оних који још ходају и све ређе се оглашавају. У сваком случају траке треба чувати бар од заборава, зуба времена или да их неко не пресними са новим хитовима. Као новинарска форма, интервју свуда и на сваком месту ми је био опсесија, некако најприхватљивији, иако је захтевао сате и сате припрема али и довитљивости, што је обично значило бити бржи и стићи пре других. Стићи пре свитања или после поноћи!? Тако тежак пртљаг спаковао сам у торбу прича поигравајући се са разним правцима и, чини се највише, са самим собом. Од трезвености и сурове реалности до опијености и лета испод радара. На неким од тих међужанровских граница и раскрсница, разоткривши од чега сам створен, променио сам податке у својим путним исправама и заиста постао Мајстор Малих Форми, не само као псеудоним.

Да ли се може рећи да у Библиофонотеци има елемената елитизма? Да, може. А да ли у њој са друге стране има и популизма? Да, има. Мислим да ни у једном, нити у другом, нема ничег лошег. Јер једно произилази из другог. Оно друго само по себи рађа и ствара оно прво. Чиста дијалектика неонадреализма, постмодернизма, метафизике и антиматеријализма! После премијерних емитовања моје приче су дуго са мном ћутале. Мало шта и мало ко је на овом свету са мном могао и умео тако лепо да ћути као моје приче... А неколико пута сам их селио и све сам их сачувао... Још не знам колико и каквих све девојака имам... Јер још их нисам све честито ни саслушао, ни преслушао, ни одслушао, ни добро удао... Трећина века тешко да може да се укључи на већи број обртаја са 33 на 45, па обрнуто - да се успори када затреба... Тако своје приче сада враћам под кров, под којим су и настале... Ту ће им бити добро и топло... Можда се неко у њих и загледа... Ја, који сам их створио више не могу да их чувам... Овако и овде, у виртуелном свету, им је боље, удобније и сигурније... Библиофонотека се већ отргла од свога аутора, већ се осамосталила у свом новом простору и руху и више нико не може да је заустави у свом науму. Она више не може да се врати на почетак јер дође време када само остварење предвиди и предскаже судбину и пут ономе који га је створио. Покушаћу скромно да јој будем добронамерни и тихи сусед са стране који ће да посматра и активно прати како се она даље развија, креће и у ком правцу иде, тек с времена на време, са понеком упућеном назнаком где не би никако требало да сврати, залута и заврши. То је један од мотива и тако је настала Библиофонотека... Да ли се све заиста догађа и одвија само и искључиво у реалном времену!? Има ли још нечега поред, иза и испред њега!? То такође, истражује Библиофонотека... Као њен аутор, више је не само стварам, него живим Библиофонотеку...

Током ове хронике врелих година, често сам се питао - Боже, да ли сам, проживљавајући приче и судбине туђих живота, добио нови или изгубио свој!? Понекад се због свега страшно уплашим тог великог Божјег дара и награде дате тој професији јер може да спаја почивше и живе, како на известан начин у разноразним доменима простора и времена, овостраног и оностраног, могу да комуницирају макар у илузији... А, само као једна од тема, увек остаје питање - Зашто уметникова дела, у великом броју случајева, вреднујемо више после његове смрти, него за живота? Страхујем да ће једнога дана тежина жезла бити примерена награди...

Добар интервју је као добра песма. Мора да почне и заврши се истим или пак сличним лајт мотивом. Моја предност у тим разговорима била је у томе што сам, пристојно припремљен, знао где, зашто и код кога идем. Знао сам на шта сам све био спреман да урадим да бих дошао до добре приче. Сада, скоро сваке ноћи, када их поново слушам, врате ми се дах оног времена и мириси годишњих доба. Чујем и неког себе са њима. Свако преслушавање ми је ново и чини ми се да продужава моју одјавну шпицу. Само једна од најдраже плаћених цена, иначе има их много, била је рецимо та што сам, немајући где да преноћим, једну ноћ преспавао и као слепи путник провео у возу Акрополис, на релацији Минхен - Атина. Ту ноћ ми је поклонио кондуктер, који је заспао пре мене а ја освануо у трећем граду... Својевремено сам био стални гост, у рангу инвентара, чувеног старог бифеа Атељеа 212, подрума Народног позоришта, клуба Београдског драмског позоришта и клуба ,,Бојан Ступица" ЈДП-а. То су тада биле отворене универзитетске катедре слободне мисли и уметности Београда и Србије. На тим местима су и снимљени многи интервјуи и разговори са драгим људима. Сваки пут када им се обраћам имам трему као да пред њима полажем пријемни или завршни испит на академији или факултету. Овај документарни серијал је мој скромни покушај да их поново дозовем у наше овостране животе. Више они могу нама отуда, где су сада, да помогну, него што ми овде сами са собом можемо да се снађемо... Слушајући њих и данас, боље разумемо себе... Хвала им што су ме научили како да одаберем и како да пронађем лакши и лепши пут до старости и мудрости... Онај даљи пут који ређе бирамо а којим се иначе брже стиже. Ипак, ово је једина преостала игра у граду те врсте...

Белешка о аутору: Мајстор Малих Форми се бавио и многим другим пословима и занатима (или је бар све личило на то), што и данас повремено чини: дежурни пошиљалац електронских честитки за верске, државне и друге празнике, писар и пописивач невољника и некретнина, предметни известилац свега по списку, понизни трубадур, усмени песник (с колена на колено...), уредник билтена покретних слика, књиговођа касних ноћних жеља, књижар у мировини, приватни масер, разносач додатка са рецептима, пиљар егзотичног воћа, баштован успомена, прва резерва будилника, певач на лошем гласу, глумац мелодрама без конца, краја и рама, кућни љубимац из дневног боравка, рекламер производа на истеку рока, кум који нерођеним кћерима даје имена својих неостварених љубави, срећни посматрач галебова изнад њега, неуморни скакач међу јата риба, детектив из благих еротских трилера Б - продукције... Више не сме да напише, нити изговори ниједну скупу реч јер... Nessuno si salva da solo. Нико се не спасава сам. Још увек је добар плаћеник - ради из и за оно мало душе и љубави што је остало у њему и другима. Живи у дилижанси на релацији: Мало Место Лековитих Вода - Краљев Град Који Воли. Заљубљен је у Лејди и светла која гледа са моста... Било му је задовољство да вам пише и прича све ове године.

З о р а н Р а ј и ћ


Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, Kраљевина СХС, 29. децембар 1921. - Београд, Србија, 18. мај 2014.) био је први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992. - 1. јун 1993.). Поред тога био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. Ћосић је понекад називан „оцем нације”. У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и делом књига из његове личне библиотеке.

Добрица Ћосић је рођен 29. децембра 1921. године у селу Велика Дренова, код Трстеника. Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољопривредној школи у Ваљеву. Kасније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СKОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета KП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године.

Гост деветнаесте епизоде документарне серије „Филм и књижевност“ у склопу програмске целине „Разговори у „Кући сценарија“ Народне библиотеке „Др Душан Радић“ је Радослав Зеленовић, најзначајнији уредник филмске редакције Радио телевизије Београд, легендарни директор Југословенске кинотеке и оснивач и руководилац Фестивала европског филма на Палићу.

Рад у жирију на 45. Фестивалу филмског сценарија, изазови и проблеми са којима се перманентно суочава током свог вишедеценијског бављења филмском уметношћу, неке су од тема емисије коју можете погледати на сајту и Јутјуб каналу врњачке библиотеке у недељу 28. новембра.

Добродошли!

Владислав Kаћански (Нови Сад, ФНРЈ, 3. јун 1950. - Нови Сад, Србија, 15. октобар 2006.) био је познати новосадски позоришни и филмски глумац. Kаћански је рођен 3. јуна 1950. у Новом Саду. Завршио је Гимназију Јован Јовановић Змај у Новом Саду, Вишу комерцијалну школу, а 1977. године дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду. Од 1977. године стални је члан ансамбла драме Српског народног позоришта у Новом Саду, где као првак драме остаје до краја живота. Глумио је у великом броју позоришних представа, на филму и телевизији. Био је директор драме СНП-а. Преминуо је 15. октобра 2006. године, у Новом Саду. Своју последњу улогу и последњу представу „Наход Симеон“ одиграо је септембра 2006. године. Отац је позоришног редитеља Марка Kаћанског.

Гост осамнаесте епизоде документарне серије „Филм и књижевност“ у склопу програмске целине „Разговори у „Кући сценарија“ Народне библиотеке „Др Душан Радић“ је Живорад Недељковић, великан српске поезије и један од најзначајнијих становника врњачке општине свих времена.

Савремени трунутак српског песништва, филм и поезија, сценарио као уметничко дело, неке су од тема емисије коју можете погледати на сајту и Јутјуб каналу врњачке библиотеке у недељу 14. новембра.

Добродошли!