Аристотел је предлагао да суштину (прва из његове листе категорија) неке власти увек одмеравамо на основу укрштања две следеће категорије са поменуте листе: квантитета и квалитета. По квантитету власт може вршити (тј. доносити одлуке) један, неколицина или пак сви слободни грађани државе. По квалитету, постоје само два типа владавине. Један у коме власт доноси одлуке само у своју корист, и други у коме се одлуке доносе на опште добро.

Када се укрсте ова два критеријума добијамо укупно шест типова владавине. Ако влада један, па још само у своју корист, онда је то тиранија, ако влада на опште добро онда је то монархија. Ако имамо владу неколицине, и владају само у своју корист то је олигархија, а ако владају на опште добро, онда је то аристократија. И на крају, ако влада мноштво, па још сами у своју корист, онда је то демократија, а ако влада на опште добро онда је то политија. Та реч у грчком означава устав, а овде значи: на законима заснована владавина народа.

Модерни политички аналитичари не воле ову Аристотелову поделу. Једноставна је, груба и помало незгодна. У ком смислу? Па у том да се у нашем окружењу изменило, не зна се колико држава, облика владавине и партија на власти, а у суштини, није се мрднуло из олигархије.

На почетку Житија преподобног оца Антонија Великог свети Атанасије Велики говори о томе како је овај велики египатски Авва у узрасту од осамнаест или двадесет година остао без оба родитеља, сâм са млађом сестром о којој је морао да се брине. Није прошло ни шест месеци од смрти родитеља му, а он је идући по обичају у храм Господњи, на путу тамо почео размишљати о томе како су апостоли оставивши све пошли за Спаситељем, како су верујући продавши сво своје имање доносили новце к ногама апостолâ да би ови могли бринути о потребитима. Са таквим мислима у души ушао је у храм. А тамо је управо у том тренутку читано оно место из Еванђеља по Матеју на коме Господ говори богатоме младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт 19,21).

Антоније, разумевши да су те речи управо њему свише казане, одмах отиде из храма и сву своју земљу дарова становницима свога села, све остало што је имао продаде, а паре даде потребитима, дабоме део остави сестри.

Житије преподобног оца нашег Антонија постало је узор за тај литерарни жанр, а ово место – опште.

Кад човек данас гледа животе савремених хришћана стиче утисак да се некако десило да огромна већина идући по обичају у храм Господњи тамо дође кад се чита Прокимен Принесите, принесите синови човечији, принесите Господу синове овнова (Пс 28).

Савремени немачки философ и филолог Хелмут Фласхар написао је књигу о Аристотелу под насловом Аристотел - учитељ Запада. И заиста, западна цивилизација се образовала на Аристотелу. Готово за сва своја главна достигнућа могу да захвале њему, односно његовој философији.

Нама, пак, у нашој фасцинацији западном цивилизацијом на умору није пало на памет да се питамо где су они учили, па да и ми тамо учимо, кад нам се већ толико свиђају. Ми много више волимо да опонашамо него да учимо. И о томе је писао Аристотел.

А Аристотел нам је комшија. Нама много ближи него западњацима. Човек је из Стагире на Халкидици (премда древна Стагира није била где и ова данашња, него доле, на мору). Тамо где добар део Срба иде на летовање. Да једе гирос.

Двадесет пета по реду оптужба против св. Јована Златоустог на тзв. сабору „Код храста“ године 403. године, на коме је свгнут и послат у прво изгнање, била је, како читамо код ученог Патријарха Константонопољког Фотија, то „да је јео сам, живећи погубни живот Киклопâ“.

Многе, још глупље од ове, оптужбе су тамо наведене међу претходне двадесет четири. А било их је укупно двадесет девет! На њих је неки монах Исикије придодао још седамнаест нових. За сваки случај.

Свакоме ко је макар мало читао беседе овог великог Проповедника, свака је смешнија од претходне.

Па ипак, ова двадесет пета нам нешто говори. Најпре то да је оно што је данас уобичајено, то наиме да човек једе сам, некада сматрано необичним. И друго, то да Златоусти у оноликом Константинопољу није имао са ким да обедује!

Данас је, наравно, као и све друго и то сасвим обрнуто. Ако једете сами у неком ћошку, на сигурном сте. Ако, пак, обедујете са породицом, или пријатељима, наћи ће се брзо неко да вас тужи!

Дејан Ј. Лучић