Блог

Савремени немачки философ и филолог Хелмут Фласхар написао је књигу о Аристотелу под насловом Аристотел - учитељ Запада. И заиста, западна цивилизација се образовала на Аристотелу. Готово за сва своја главна достигнућа могу да захвале њему, односно његовој философији.

Нама, пак, у нашој фасцинацији западном цивилизацијом на умору није пало на памет да се питамо где су они учили, па да и ми тамо учимо, кад нам се већ толико свиђају. Ми много више волимо да опонашамо него да учимо. И о томе је писао Аристотел.

А Аристотел нам је комшија. Нама много ближи него западњацима. Човек је из Стагире на Халкидици (премда древна Стагира није била где и ова данашња, него доле, на мору). Тамо где добар део Срба иде на летовање. Да једе гирос.

Двадесет пета по реду оптужба против св. Јована Златоустог на тзв. сабору „Код храста“ године 403. године, на коме је свгнут и послат у прво изгнање, била је, како читамо код ученог Патријарха Константонопољког Фотија, то „да је јео сам, живећи погубни живот Киклопâ“.

Многе, још глупље од ове, оптужбе су тамо наведене међу претходне двадесет четири. А било их је укупно двадесет девет! На њих је неки монах Исикије придодао још седамнаест нових. За сваки случај.

Свакоме ко је макар мало читао беседе овог великог Проповедника, свака је смешнија од претходне.

Па ипак, ова двадесет пета нам нешто говори. Најпре то да је оно што је данас уобичајено, то наиме да човек једе сам, некада сматрано необичним. И друго, то да Златоусти у оноликом Константинопољу није имао са ким да обедује!

Данас је, наравно, као и све друго и то сасвим обрнуто. Ако једете сами у неком ћошку, на сигурном сте. Ако, пак, обедујете са породицом, или пријатељима, наћи ће се брзо неко да вас тужи!

Дејан Ј. Лучић

Првих девет стихова једанаесте главе Прве Мојсијеве књиге, познатије под називом Постање, у преводу моје маленкости са јелинског превода Седамдесеторице гласи овако:

1 И беше сва земља једна уста (тј. језик) и глас један (беше) свима.

2 И би, кад се покренуше они са истока, нађоше поље у земљи Сеннаарској, и удомише се тамо.

3 И рече човек ближњему: „Ходите да направимо цигле и испечемо их ватром“. И цигла им замени камен, а асфалт им замени блато.

4 И рекоше: „Ходите да саградимо себи полис (тј. државу) и пирг (тј. торањ), кога ће врх бити до неба, те да начинимо себи име пре но што будемо расејани по лицу све земље“.

5 И сиђе Господ да види државу и торањ који саградише ти синови човечији. 6 И рече Господ: „Гле, род један и уста једна у свих, и ово почеше чинити, сад неће пропустити ништа, да учине све што пожеле. 7 Ходите да им сишавши смутимо тамо језик, да не чују (тј. не разумеју) сваки глас ближњега“. 8 И расеја их Господ оданде по лицу све земље, а они престадоше градити државу и торањ. 9 Зато се име земље оне зове Смутња. Јер тамо смути Господ уста све те земље; и расеја их Господ Бог отуда по лицу све земље.

Ако ову познату причу о изградњи Вавилонске куле прочитате тако да уместо „они са истока“ читате „Словени“, уместо „у земљи Сеннаарској“ читате „у једној земљи балканској“, уместо „пирг“ читате „Авалски торањ“ , а уместо „Господ“ читате „нови господари са запада“, свакако ће вам бити јасно која је то земља што се зове Смутња, зашто се ми на Балкану не разумемо, као и зашто је Стари Завет пророчка књига.

Посвећено мојој генерацији расејаној по лицу све земље.

Дејан Ј. Лучић

Деведесетих година прошлог века један наш владика је организаторима неке прославе на којој је и он требало да учествује добацио: „И не морате увек да износите не столове Кока колу. Узмите Фанту“. Ваљда му је она мање бола очи при позиву Христу да благослови јело и пиће слугама својим. Добри владика, наравно, није знао да су оба „бренда“ у власништву исте мултинационалне корпорације. Том својом примедбом, међутим, погодио је у саму суштину савременог схватања слободе. И заиста, слобода данас није ниште више до слобода избора између два бренда. Притом, пожељно је, но не и обавезно, да оба припадају истој корпорацији. Толико слободе власници корпорација су увек спремни да нам дају. Више од тога – не! За више ћемо морати да се боримо, пошто нисмо кад су нам је узимали.

Споречкају се два пуковника око неког, не баш тако неважног питања. Један упорно тврди једно, други исто тако упорно сасвим супротно. Будући да сами никако нису могли да одлуче ко је од њих двојице у праву, позову неког потпоручника који је туда пролазио да пресуди у том спору. Овај пристане да буде судија, саслуша првог пуковника и одмах, као из топа, испали:

— У праву сте, господине пуковниче!

Други пуковник се побуни и каже:

— Како то! Нисте ме ни саслушали, а тврдите да је он у праву!

Потпоручник каже:

— У праву сте, да чујем и Вас.

Други пуковник изнесе своје виђење. Пошто га саслуша, потпоручник исто онако спремно извали:

— У праву сте господине пуковниче!

Зачуђен, посилни једног од оне двојице пуковника који се ту затекао се побуни, па иако га нико ништа није питао каже:

— Па како то?! Не могу и један и други да буду праву!

Потпоручник и њега погледа и каже:

— И ви сте у праву!