Блог

Јулијан Флавије Клаудије (Iulianus Flavius Claudius), римски цар који је кратко владао средином четвртог века после Христа (од 361 до 363.) био је синовац Константина Великог који је, као што је познато, Миланским едиктом 313. године хришћанима дао слободу исповедања вере. Исти ти хришћани су, међутим, поменутом Јулијану наденули погрдни надимак Апостата, тј. Одступник, по коме је он и остао упамћен до дана данашњег. А шта је био разлог томе? То што је Јулијан најпре примио хришћанство, а онда га се одрекао, одступио од њега и вратио се паганизму коме је под изговором толеранције (како то познато звучи) покушао да врати статус државне религије.

Када је Европа недавно прославила хиљаду седам стотина година од како је Константин Велики објавио Милански едикт, одмах је заборавила и на Константина и на Едикт и као да се сва окренула ишчекивању појаве синовца Јулијана. Модерна, Уједињена Европа свој идентитет хоће да гради на дистанцирању, на одступништву од хришћанства, премда је оно чинило један од стубова на којима је почивала стара добра Европа.

Од кад је света и века на новцу је било ликова владара или пак истакнутих људи. Сигурно сте приметили да на Евру ликова нема. Знате ли зашто? Први лик који буде стављен на кованицу од 1 Евра биће лик Јулијана Апостате. Само, још је рано.

Кажу да су Брани Петронијевићу, српском философу, када је 1898. године у Лајпцигу одбранио своју докторску радњу, чланови комисије пред којом је рад бранио честитали и пожелели да постане први философ на Балкану!

Човек би могао помислити да немачки професори философије не знају баш добро географију, тј. да не знају да је Грчка на Балкану. Дакле, да је на Балкану философија ако не настала, онда свакако доживела своје највеће узлете, много пре но што се уопште чуло за Немце и остале Хиперборејце.

Није, међутим, тако. Знају они добро географију, знају где је Грчка, само се праве блесави. Како онда, тако и данас. И не само Немци. Али нама Балканцима то нешто казује. Казује нам да шта год добро овде настане – они ће то приписати себи. Насупрот, шта год се лоше овде деси – будите сигурни да су они то произвели.

Сократ није био само татин, или само мамин син. Његов отац Софрониск је радио у камену, а мајка му Фенарета била је бабица. Он је, пак, и од оца и од мајке понешто наследио. Очев занат непосредно. Говорило се да су неке од скулптура на Акропољу његових руку дело, и бар у младости изгледа да је живео од тог заната. Мајчиним занатом, међутим, почео је да се бави већ под старост. Наравно, нису га звали да буде бабица на порођају.

Платон нам у дијалогу Теетет Сократовим устима говори о томе како је Сократ, сâм не будући у стању да рађа лепе мисли, почео помагати лепим младићима да их рађају, баш као што је и жена могла да постане бабица тек када више сама није могла да рађа. Порађање се, пак, одвијало у чувеним сократовским дијалозима и називано је Сократова мајеутика. Из ње се касније развила дијалектика. Како су се мисли зачињале, ко им је био отац, о томе нам ни Сократ ни Платон не говоре.

Фенаретино умење данас обављају добро огранизоване институције – породилишта. Софронисково умење преузеле су уметничке академије и уметници – вајари. Умење њиховог сина Сократа, међутим, није преузео нико. Оне који се данас представљају као Сократови наследници лепе мисли не интересују. Можда лепи младићи.

Зенон Елејац, син Телевтагорин по природи, а Парменидов по усвојењу, био је човек висок, како вели Платон, проналазач дијалектике, како вели Аристотел, и човек „најизврснији и у философији и у политичком животу, док су му књиге биле памети пуне“ како вели Диоген Лаертије. Познатији је остао по тим својим књигама, тачније „речима“ (доказима или парадоксима како су касније назване) против мноштва, дељивости и кретања, којих је, кажу, било укупно четрдесет, но нису се све сачувале.

Много мање је остао запамћен по свом политичком ангажману и борби против тираније. Био је, наиме, одлучио да обори тиранина Неарха (други веле Диомедона), сковао заверу, но на несрећу био ухваћен. Када су га испитивали ко су остали учесници у завери, он је најпре набројао све пријатеље тиранинове, а онда је рекао да би тиранину хтео да каже нешто о још понеким људима, али у поверењу, на уво. Тиранин му је принео уво, а овај га је ухватио зубима и није пуштао док га мачем нису убили. Постоји још једна, мање вероватна, верзија – да је одгризао себи језик и пљунуо га тиранину у лице.

Свако од нас данас у кући има уво тираниново у облику глобалне Мреже. Али ми смо се изгледа одлучили на ову другу солуцију. Да себи језик одгриземо.

Отац историје, Херодот, у првој књизи своје чувене Историје (§133) пишући о животу Персијанаца, њиховој вери и празницима наводи један интересантан обичај њихов:

„А имају“, вели он, „обичај да пијани доносе одлуке о најважнијим стварима. Што им се, тако пијанима, за време саветовања допадне, то им сутрадан њихов домаћин, у чијој су се кући договарали (и пијанчили – ДЛ), изнесе пред њих да о томе расправљају и кад су трезни. Ако им се допадне и кад су трезни, онда усвајају ту одлуку, а ако им се не допадне, онда је одбацују. О чему су се, пак, претходно трезни посаветовали, о томе још једном и пијани размишљају“.

Ми се већ одавно нити саветујемо међусобно, нити доносимо икакве одлуке, поготово не о најважнијим стварима. То у наше име чине неки нови Персијанци.

Али кад човек погледа какве одлуке доносе, изгледа се ови нови Персијанци никако не трезне.