Блог

Деведесетих година прошлог века један наш владика је организаторима неке прославе на којој је и он требало да учествује добацио: „И не морате увек да износите не столове Кока колу. Узмите Фанту“. Ваљда му је она мање бола очи при позиву Христу да благослови јело и пиће слугама својим. Добри владика, наравно, није знао да су оба „бренда“ у власништву исте мултинационалне корпорације. Том својом примедбом, међутим, погодио је у саму суштину савременог схватања слободе. И заиста, слобода данас није ниште више до слобода избора између два бренда. Притом, пожељно је, но не и обавезно, да оба припадају истој корпорацији. Толико слободе власници корпорација су увек спремни да нам дају. Више од тога – не! За више ћемо морати да се боримо, пошто нисмо кад су нам је узимали.

Споречкају се два пуковника око неког, не баш тако неважног питања. Један упорно тврди једно, други исто тако упорно сасвим супротно. Будући да сами никако нису могли да одлуче ко је од њих двојице у праву, позову неког потпоручника који је туда пролазио да пресуди у том спору. Овај пристане да буде судија, саслуша првог пуковника и одмах, као из топа, испали:

— У праву сте, господине пуковниче!

Други пуковник се побуни и каже:

— Како то! Нисте ме ни саслушали, а тврдите да је он у праву!

Потпоручник каже:

— У праву сте, да чујем и Вас.

Други пуковник изнесе своје виђење. Пошто га саслуша, потпоручник исто онако спремно извали:

— У праву сте господине пуковниче!

Зачуђен, посилни једног од оне двојице пуковника који се ту затекао се побуни, па иако га нико ништа није питао каже:

— Па како то?! Не могу и један и други да буду праву!

Потпоручник и њега погледа и каже:

— И ви сте у праву!

Аристотел је у првој књизи Метафизике навео две важне претпоставке рађања философије. Прва је чуђење, на грчком το ταυμάζειν, што је преузео од свог учитеља Платона који је исто то Сократовим устима тврдио у дијалогу под насловом Теетет. Друга важна претпоставка је – доколица, на грчком σχόλη. Узгред буди речено, од ове грчке речи настала је реч школа, у свим језицима.

Од како смо кренули у светлу будућност која нас чека у заједници (потпуно равноправних!) европских народа, огроман број становника Србије једино што има јесте – доколица. Раније смо понешто и радили, у фабрикама, радионицама на њивама … Сада, на путу у бољу будућност – доконишемо и чудимо се шта се са нама догађа.

Ко зна, можда постанемо народ философâ. Оба услова смо испунили.

Велики Аристотел је на почетку своје Политике, анализирајући типичну јелинску творевину – полис, према својој уобичајеној методи њега разложио на „основне саставне делове“: два пара јединки које једне без других не могу. Први пар чини мушко – женско, а други господар – роб. То су, дакле, по Аристотелу основни елемети полиса.

Античких полиса већ одавно нема, а ни њихове наследнице, модерне националне државе, бар у Европи више не постоје. Постоје само мултинационалне корпорације које нама владају. Њима, пак, онај први Аристотелов пар уопште више не треба. Људи на овом свету ионако има исувише. Зато уместо њега промовишу парове мушко – мушко, и женско – женско.

Онај други пар им, међутим и те како треба. А ви видите где вам је ту место.

Новатијан ( 258), презвитер римски, живео је у време када је император Деције Трајан покренуо силан и жесток (срећом краткотрајан) прогон хришћана, током кога су многи хришћани мученички пострадали не одрекавши се вере, док су се други одрицали, и тако чували голи живот. Ови последњи добили су назив „пали“.

Када се жестина прогона умањила, поставило се питање покајања „палих“, те је унутар Цркве настао спор између Новатијана, са једне, и Корнилија, будућег папе римског, и Кипријана Картагинског са друге стране око питања треба ли или не „пале“ поново примити у крило Цркве. Новатијан је био против тога, док су Корнилије и Кипријан имали много блажи став. На крају, Богу хвала, преовладало је Кипријаново гледиште.

Новатијан се, разочаран избором Корнилија за папу римског, прогласио за анти-папу и направио раскол у Цркви. Кипријан Картагински га је на крају изопштио из Цркве. Многи угледни хришћани онога времена, међутим, пошли су за „тврдим“ Новатијаном. Остали су запамћени као секта „новатијана“. Њихових заједницâ било је у Картагини, Александрији, Сирији, Малој Азији, Галији, Шпанији … Били су познати по строгости и чистоти живљења, и трајали све до седмог века.

Крајем четвртог и почетком петог века, дакле нешто више од сто година од настанка ове секте, новатијански епископ у Константинопољу био је гласовити Сисиније, савременик св. Јована Златоустог. Као и он био је надарен беседник и врло вешт у дијалозима. Црквени историчар Сократ, звани Схоластик, о њему вели: „Волео је сјај и великолепије, раскошно се одевао у беле хаљине и два пута дневно се купао у јавним купатилима. А када га је неко упитао зашто се он, епископ, два пута дневно купа у јавним купатилима, он је не трепнувши рекао: ‘Зато што трећи пут не стижем!’“

Тако је то. Да би се неко два пута дневно бањао, неки други морају мученички да страдају.